Vrh Udrigovo nalazi se u blizini sljedecih mijesta Maleshevci, Milino selo, Mirosavci, Tobut...
Nadmorska visina je 562 m. Na ovom vrhu su postavljeni mnogobrojni repetitori, od kojih je jedan najznachajniji, jer sadrzi, gotovo cjelokupnu ,,elektronsku opremu,, premjeshtenu sa releja Stolice nekoliko dana prije rushenja od starne aviona Nato pakta...


p.s. Mare nek' obrati paznju na ,,Mramorak,, i ,,Madjarsko groblje,, !

Pogled iz satelita :



i josh, jedan sa manje visine :

p.s. Mare nek' obrati paznju na ,,Mramorak,, i ,,Madjarsko groblje,, !

Vidi odmah gdje ti stoje chizme , chim malo prisushi , pakuj ranac i vichi da idemo .

Par stotina metara niže od repetitora, prema Maleševcima, nalazi se lokalitet, sa spomen česmom "Mamutove vode", nažalost sada zarastao u travu. Čini mi se da je na spomeniku pisalo da je napravljen u znak sjećanja na povratak 6. IB proleterske brigade na ovo područje, ili tako nešto.

Da ne bude zabune, Mamutove vode se zove zbog nekog turskog bega iz Tuzle (čini mi se), čiji su spahiluci bili u ovim krajevima, a zvao se Mahmud. Na tom lokalitetu je imao valjda kuću.

Pogled na Udrigovo iz pravca Bogutovog Sela

Поглед из Тобута (Тријешнице)

Удригово начичкано антенама:

Удриговске антене изблиза:

Неко ти маше са антене ?

Данашње фотке

Поглед из Јабланице

[img][/img]

Живот у Удригову- одсјечени и заборављени од свих

близини релеја Удригово на Мајевици, некад је живјело осам фамилија, а данас само Докићи, Стевићи и старица Драгица Драгић. У мјесној школи у два одјељења другог разреда било је и до 60 ученика некад, а данас свега 15-ак у свих пет разреда!?



Они који су остали у том живописном крају на 700 метара надморске висине тешко живе, али своја огњишта не напуштају иако због лошег пута тешко одлазе до Угљевика и Лопара, немају ни квалитетно снабдијевање електричном енергијом.

Фамилије Докић, Стевић и Драгић живе на свега седам километара од Угљевика и 10-ак од Лопара, али стићи до њихових кућа, због лошег пута и надморске висине, изгледа као да сте кренули с неком планинарском екипом.

Љети овдје живот колико-толико постаје лакши кад се снијег отопи. Прије зиме морају набавити намирнице, воду са изворишта, храну за стоку и огрев по који могу отићи само с коњима.

"Воду добављамо коњем са извора доле. Да 50 или 100 кила брашна донесемо одозго с пута морам отићи с коњем", каже Станко Докић из засеока Удригово на Мајевици.

"Недостаје нам све , пут бољи прије свега , вода, нема народа. Знаш како, човјек без пута, воде,струје је ништа, нула", додаје и Марко Докић.

Овдје се прије посљедњег рата, причају нам, рађало у једној кући и до десеторо дјеце, у мјесној школи у Тобуту било је на десетине ученика, а данас се у једном разреду броје на прсте једне руке.

Од свих жеља на прво мјесто ови људи стављају бољи пут. Такав је терен да није помогло ни посљедње пошљунчавање од стране општинских власти у Лопарама.

"Обећали су да ће нам насути пут, ваљда ће на прољеће ако не могу сад, живимо у нади", каже Марко Докић, а његове ријечи потврђује и Станко.

"Ми смо ти овдје као одвојени од свијета. Институције се не интересују за нас, ако буде каква борачка прослава нас горе не тражи нико. Неки дан ми је један електричар рекао да би био најсретнији кад би нам искључили струју јер му је далеко долазити да је пише".

Неки од ових људи радили су у предузећима у Србији и с ову страну Дрине, данас живе углавном од сјече и продаје дрва, држе стоку, огњиште и поред оваквих услова не би напустили родни крај.

За млађе – њихове насљеднике, кажу - не знају да ли ће остати када заврше школу.