Požarnici ne daju iz pepela O povratnicima u najveću srpsku naseobinu u Federaciji BiH, brine se niko drugi do Srbin koji je svih ratnih godina bio uz politiku Alije Izetbegovića i koji je, zbog toga i nosilac „Zlatnog ljiljana” Tuzla – „Kako Srbima može biti dobro kada o nama brine i u Tuzlanskom kantonu nas zastupa Zoran Jovanović, čovek koji je svih ratnih godina bio uz politiku Alije Izetbegovića i koji je, zbog svojih ratnih podviga i zasluga, odlikovan „Zlatnim ljiljanom”. Kako može biti predstavnik Srba čovek koji se tokom rata borio protiv svojih sunarodnika”, pita se Duško Ivković, srpski povratnih u Požarnicu, najveću srpsku povratničku naseobinu u Federaciji BiH.
Makar će rakija doneti malo radosti: Požarnica (Foto S. Sabljić)
Tuzla – „Kako Srbima može biti dobro kada o nama brine i u Tuzlanskom kantonu nas zastupa Zoran Jovanović, čovek koji je svih ratnih godina bio uz politiku Alije Izetbegovića i koji je, zbog svojih ratnih podviga i zasluga, odlikovan „Zlatnim ljiljanom”. Kako može biti predstavnik Srba čovek koji se tokom rata borio protiv svojih sunarodnika”, pita se Duško Ivković, srpski povratnih u Požarnicu, najveću srpsku povratničku naseobinu u Federaciji BiH.
– Sve bismo mogli nekako i preboleti, ali da nam o glavi radi čovek koji nas je izdao kada nam je bilo najteže, to ne možemo nikako. Umesto da sa nama krene u izbeglištvo, Zoran je ostao u Tuzli. Ostao je u gradu u kome se petnaestog maja devedeset i druge, napadom na kolonu vojnika, dogodio prvi veliki ratni zločin, nastavlja Duško svoju, ali i priču koja se može čuti od svih seljana, srpskih povratnika u Požarnicu.
Odmah posle masakra svi meštani su napustili Požarnicu. Žene, deca i starci zbrinuti su u susednim mestima na teritoriji današnje Republike Srpske, a svi vojno sposobni muškarci zaposeli su linije odbrane. Za teških godina rata, gladi i beznađa poginulo je više od sto pedeset srpskih boraca i civila. Samo u jednom danu, muslimanski vojnici Drugog korpusa, na srpskim položajima na Banj brdu, ubili su 53 borca.
– Kako je bilo za poslednjeg rata, tako nam je otkako i selo i seljani znaju za sebe. Jer Požarnica je vekovima gorela. Kad god bi joj hodili vojske i vladari, svak bi iza sebe ostavljao paljevine i zgarišta. Zbog toga se i nije moglo drugo ime nadenuti selu, jednom od najlepših na obroncima Majevice, kaže Zoran Ivković.
U naseobini je pre rata bilo dve hiljade domova i u njima više od osam hiljada duša. Na stotine radnika svakim danom odlazilo bi na posao uglavnom u Tuzlu. Sa Kolimera, Gojinog brda, Kovačevog sela te iz Drenovog dola i sa Bara u školu je dolazilo i više od pet stotina učenika.
– Iako smo pet-šest kilometara daleko od Tuzle, selo je danas odsečeno od sveta. Nema autobusa, nema prodavnice, nema pošte, a ambulanta, koju su podigli stranci, radi samo jednom sedmično iako je među povratnicima njih devedeset odsto starije od šezdeset godina.
Danas je u Požarnici stotinak i nešto više domaćinstava. U njima su samo po jedan ili dva člana. Među zaposlenim je samo jedan srpski povratnik koji je do radnog mesta došao po partijskoj, Lagumdžijinoj liniji. U školi je samo četvoro dece srpskih povratnika. Pohađaju istu školu u kojoj je, uz njih, još i stotinak dece Bošnjaka iz susednog muslimanskog sela Seljublja.
– Samo u poslednjih godinu dana iz Požarnice je ponovo u izbeglištvo otišlo trideset i šest porodica. Ne verujem da će se ti ljudi više ikada i vratiti. A i kako bi kada su nam vrata svugde zatvorena. Eto, ja imam sudsko rešenje po kome sam se trebao vratiti u svoju prijeratnu firmu. Ali direktor mi je, po sekretarici Fatimi, poručio da „dok god on obavlja tu funkciju nijedan Srbin se u firmi neće zaposliti”, opet će, razočarano, Duško Ivković.
Obrad Ivković na zgarištu razorenog doma (Foto S. Sabljić)
Devedesetčetvorogodišnji Obrad Ivković pričao bi samo o jadu i čemeru u kome povratničke dane preživljavaju on i njegove komšije. Počinjao bi obično od seoske Crkve rođenja Presvete bogorodice, stare više od sto dvadeset godina koju su „dušmani porušili pred ovaj rat”. Pričao bi i o svojoj deci, unucima i praunucima rasutim po svetu. Pričao bi o školi koju je završio sada već daleke devetsto dvadeset i sedme, i paljevinama uz koje je uvek rastao i do starosti dogurao.
– Tri puta sam za svog veka gubio sav imetak. I to uvek od komšija kojima nikada nismo učinili bilo šta nažao. I uvek bi moji i ja sve počinjali od temelja i zgarišta. Eto, u poslednjem ratu sa zemljom mi je sravnjeno devet objekata. A bio sam domaćin za ugled. Imao sam uvek i u izobilju, svega. I za svoju čeljad, ali i za one koji nisu imali šta jesti. Ali za komšije, za onog rata ustaše, a za ovog muslimane, ja sam uvek bio neko ko im je smetao. Neko koga nisu hteli pored sebe, kaže starina koji je devedeset i četvrtu skrasio pod pločom kuće koja je nekada bila među najboljim i najlepšim u selu.
Požarnica bi da raste i izleči rane poslednjeg rata. Ali ne daju joj ni onaj nosilac „Zlatnog ljiljana”, ni onaj Fatimin direktor koji nikada Srbina neće zaposliti, i još neki drugi nimalo manje važni koji bi svoje komšije najradije da ne vide u njihovoj blizini.
Slaviša Sabljić
[objavljeno: 02/10/2008]
Hitskin.com
Prijem
jer mislim da se prvo treba upoznati geografski polozaj ovih mjesta i tu se najjasnije vidi da su ona jedno na drugo ,,naslonjena,, ! Inache iz Kovachice znam, Radojchice, a iz Pozrancie Bojice i jednog Janjica ! 
(Bar je tako bilo prije izvjesnog vremena)
