IDI MI – DOĐI MI LjUBAV I GROBAR TOMA
Drage dame i poštovana gospodo,
Pričao sam vam o mojoj Vilmi. Sećate se da sam napisao koliko mi je draga, mada se naša veza zasniva na nečem što totalno ni jedno od nas baš ništa ne obavezuje, standardna idi mi – dođi mi veza. Da li je tu više idi-mi, ili dođi-mi teško je ustvrditi, no ne bunim se - kad nastupi faza dođi-mi nije mi bar dosadno ako ništa drugo. Mnogo što-šta o nama Srbima sam je naučio, govori sasvim solidno srpski, istina mnogo se frlji sa padeži, no nije to ono najgore – smeta mi što nikako ne može da naučio da psuje tako sočno kao što samo mi Srbi znamo. Teško mi pada kada se porečkamo a ona umesto da psuje kao kočijaš ućuti i tek tu i tamo izusti:
„Sedaj bom odšla za vedno !“ (Sada ću da odem zauvek)
Joj, drage moje i poštovana gospodo, ne mogu niti da opišem koliko mi to smeta. Ama, ljudi, sa mojom Vilmicom ne mogu ljudski niti da se posvađam ! Sve više počinjem da ustanovljavam da se i sam odnarođujem i postajem nešto bezlično, bezosećajno i beznadežno. Nije mi dovoljno to što već decenijama ne mogu da sanjam na mom maternjem srpskom jeziku a već moram da se privikavam i na to da nemam s kime da se posvađam onako naški burno, bučno i nezaboravno.
Pre dva-tri dana dolazim sa „džoginga“ nešto ranije nego inače iz razloga što sam u srcu osećao da će mi taj vikend ulepšati moja kćerkica Olja i njen sinčić Stefan. Ništa me tako silno ne obraduje kao kad burljam po džepovima i tražeću ključeve od stana začujem Stefanov piskutavi glasić u svom stanu. To osećanje kada mi se vine u naručje ne može se rečima opisati. Tog predvečerja ni moja predraga Olja, a ni moj premili Stefan nismu baš mnogo vremena gubili na meni. Moja kćerka je opsednuta nekom latino-američkom sapunicom, a unuk sa crtićima tako da su veoma brzo i jedno i drugo zauzeli najpovoljnije položaje za uživanje u svojim sobama. To me je nekako ražalostilo, jer breme samoće me je opet pritisnulo svom svojom težinom. Raspoloženje mi se nije bitnije promenilo niti posle tuširanja tako da sam pripremajući večeru za svoja najdraža bića na ovom svetu tumarao po kuhinji stalno nešto tražeći, a u stvari nisam ni znao šta tražim. Malo kad me je moja Vilmica tako silno obradovala kao tog povečerja. Da, drage moje, i ona se je odnekud pojavila. Gotovo da postaje nepisano pravilo da se mi pojavljuje baš onda kada mi najviše zagusti, najjače zaboli i najobilnije oči počnu da suze. Da li je njen dolazak bio utemeljen u njenom načinu razmišljanja,
„Samo petak je dan za metak !“ voli da kaže moja žujka-lujka,
ili nešto drugo teško je ustvrditi. Bilo kako bilo, ponavljam, silno me je obradovala i to svoje oduševljenje čak ni od nje nisam krio kao što to obično činim. Mnogo sam joj tog predvečerja smetao u kuhinji tako da je malo falilo da se moje oduševljenje razbline kao balončić od sapunice i da moja ptičica ponovo odleprša neznano kam. Vilma je htela da nas obraduje tako što je imala nameru da nam skuva nešto što će se pamtiti neprestano tvrdeći to. Videvši da je sa sobom donela tone zeleniša nisam mogao odoleti a da joj ne kažem:
„Ukoliko me budeš time hranila uskoro ćeš početi da me muzeš !“
Smetala joj je ta moja neumesna šala, no još više od toga joj je zasmetalo ono šta se je dogodilo posle večere.
Kćerka i unuk su već bili čvrsto zaspali a ja sam još uvek buljio u grobara Tomu koji je na nekadašnjoj nacionalki sprovodio svoju izdajničku, antisrpsku, neljudsku i gebelsovsku propagandu. Silno me je nerviralo što je papagajski do besvesti ponavljao:
„Samo budale se ne menjaju… Svako ima pravo na svoje mišljenje…“
iz razloga što sam na njegovom primeru mogao da konstatujem da se samo budale menjaju nagore i da pravo na mišljenje nije identično onom šta on čini – izdaje narod, veru i otadžbinu. Zaista me je to dovodilo do stanja kada se je teško obuzdati. Više od svega me je nervirao njegov dupeliz koji mu je kao postavljao nekakva pitanja na koja mu je neko antisrpski dresiran već napisao odgovor.
„Teško narodu gde grobari „svoje mišljenje“ nameću kao dogmu !“ sam gotovo zaurlao.
Vilma me je upozoravala da se smirim, no još više sam se užestio kada joj nisam mogao dokazati da je žalosna sama činjenica da samo u svetoj zemlji Srbiji grobari mogu na nekadašnjoj nacionalki da iznose „svoje mišljenje“, a to pravo nemaju profesori i doktori nauka. Moju Vilmicu je to moje tumačenje baš pošteno umorilo, okrenula se na drugu stranu i jednostavno prozborila:
„Lahko noč ! „ (laku noć)
„Ej, neće moći ove noći !“
milozvučno, gotovo cvrkućući, uzvratih mojoj dragoj Vilmici. Bacih daljinski upravljač od TV-a tako da se je raspolovio tresnuvši u nešto tvrdo.
Grobar Toma napokon začepi labrnje, a ja poleteh, lagan kao perce, nošen omamljivim daškom silnog osećanja kad razum ustukne mesto milini tela, ka nebeskim visinama zajedno sa svojom idi mi – dođi mi ljubavlju
Krstan Dj. Kovjenić