Crkva u Kolunicu

U selu Kolunić, na lokalitetu Crkvina, lijevo od ceste Petrovac - Oštrelj, nalazi se ruševina crkve sv. Ðurđa, za koju se smatra da je izgrađena u dvanaestom vijeku. Zvonik je visok 13,5 metara i znatno je porušen, a zidovi su srušeni u cjelosti. Oko crkve nalazi se nekropola sa 50 nadgrobnih ploča. Na nadgrobnim pločama skoro da nema natpisa, a i ako ih ima, oni su oštećeni i nečitki. Ali na osnovu ono malo što se može prepoznati, zaključeno je da su natpisi pisani glagoljicom



Legenda o kolunićkoj kuli: Vjeruje se da ukoliko bi neko uzeo kamen sa zidina kule to bi izazvalo veliko nevrijeme pa se svi kojima je legenda poznata drže podalje od njenih zidina. Zahvaljujući ovoj legendi, ostaci kule su i danas prisutni.

http://www.grmec.com/MojGrmec/kolunic.htm

Ова црква се помиње и у предавању г. Славољуба Лукића на Светосимеоновској академији у Теслићу, коју можете погледати у теми Документарне емисије, на нашем форуму.

Zaboravih napisati da sam pogledao emisiju i u njoj cuo za ostatke ove crkve.

Одлично! Наша историја је неисцрпан извор! А овај форум добро илустрована и фактима оснажена енциклопедија!  

Malko ceprkah po ''mrezi'' te naidjoh na fotose crkve Vaznesenja Gospodnjeg u Cetini







Sad, nase zapadne komsije je svojataju i datiraju u 9. vek, vreme vladavine kneza Primorske Hrvatske(naziv smisljen u 19. veku od str. hrvatskih romanticara. Pravo ime knezevina Dalmacija i Liburnija) Branimira, te je kasnije uzurpacijom od strane SPC presla u ruke pravoslavaca.


http://www.eparhija-dalmatinska.hr/parohija-cetina-l.htm

Jako slicna izgledom sa crkvom u Kolunicu, ili mi se cini!?

Vezano za crkvu Vaznesenja Gospodnjeg u Cetini.

Običaj iz Cetinske krajine u Batajnici
Čuvari Hristovog groba
Radovan Pilipović

Ovo je treća godina da se u batajničkom hramu Rođenja Presvete Bogorodice od Velikog Petka do Vaskrsa održava običaj Čuvara Hristovog Groba. Čuvari Hristovog Groba potiču iz Severne Dalmacije, iz Cetinske krajine, iz varošice Vrlike i njene okoline. Oni stupaju u crkvu, odeveni u narodnu nošnju pomenutog kraja, predvođeni harambašom, gde dvojica zauzimaju mesto severno i južno od Hristovog groba...

...Istovetni običaj čuvanja Hristovog groba u Vrlici imaju i rimokatolici. Istoriografski posmatrano nije sporno da on kod njih ima svoje srpsko i pravoslavno ishodište, odnosno isti je apsorbovan u rimokatoličku liturgijsku praksu zahvaljujući polatinjenju pravoslavnih Srba. Uputimo pogled u crkvenu prošlost Cetinske doline. Vrelo Cetine imalo je pravoslavnu crkvu Sv. Spasa podignutu 1395. godine. Ista je 1696. oduzeta od pravoslavnih i data rimokatolicima. U okolini Vrlike postojala je pravoslavna crkva Sv. Velikomučenika Georgija koja je 1688. voljom mletačkih vlasti ustupljena rimokatolicima. (M. Jačov, Venecija i Srbi u Dalmaciji u DžVIII veku, Eparhija dalmatinska 1987, str. 129-130). Crkva Sv. Nikole u Vrlici u kojoj su pravoslavni običavali čuvanje Hristovog groba podignuta je 1618. godine. Ovo bi mogao biti prvi sigurniji hronološki parametar od koga se meri običaj stražarskog i ratničkog bdenja na Veliki Petak nad Svetom plaštanicom.
Nastavak teksta na: http://pravoslavlje.spc.rs/broj/963/tekst/cuvari-hristovog-groba/print/lat

Шта каже у 10.вијеку Константин, који је рођен у порфири? Срби живе све до ријеке Цетине!

Ево да видимо како изгледа миленијумска српска земља - Цетина. Посебну пажњу обратити на 4min 40sec и следећих пар кадрова!

Пркос и понос колунићки
Вековима смо се борили, али само за своје. И туђину праштали његове злочине. Никада образ нисмо окаљали, каже Бранко Латиновић из Колунића код Босанског Петровца


Остаци средњoвековне цркве св. Ђурђа из 12. века

Колунић – Пре осамдесетак година, у књиге Матице Српске, уписано је да су „први становници Колунића били Грци”. У селу босанскопетровачке општине, разбацаном подно планине Осјеченице, остали су све до доласка Римљана. Колунићком питомином потом владају и Турци и Аустроугари... касније се туку четници и партизани, а пре тринаест година, и Туђманови и Алијини бојовници.

Од Грка су у Колунићу остале рушевине православне богмоље Светог Ђурђа, од Римљана камени миљокази, а из времена партизана и четника топови, отети од Талијана 1942. године, који су, све до последњег рата, били један од експоната меморијалног комплекса којим још доминира споменик двесташездесеторици сељана убијених током Другог светског рата.

Иза Туђманових и Алијиних бојовника остало је и двадесет седам хумки Срба из Републике Српске Крајине, који су, у лето деведесет пете, скончали у збеговима и непрегледним колонама избеглица.

– Вековима смо се борили, али само за своје. И туђину увек праштали злочине. Никада никог нисмо издали ни окаљали образ. Ето, таквим нас је Бог дао, поносно ће старина Бранко Латиновић, за Другог рата командант омладинске партизанске чете у Босанском Петровцу.

У Колунићу се о људима, које је упамтила и историја, и данас може чути прича о Лазару Латиновићу који је право завршио још тридесетих година прошлог века.

– Тај ти се Лазо са Вељком Влаховићем и друговима борио против Франковог режима у Шпанији. Био је и амбасадор бивше нам земље. Ишао је светом, али Колунић никада није заборављао – наставља Бранко своју причу.

У колунићком засеоку Ревеник родио се и велики српски сликар Јован Бијелић који се, уместо свештеничке одоре коју му је наменио отац Илија, дохватио киста и сликарства.

Из Колунића је и Илија Дошен некада председник Врховног суда Југославије, али и народњак Маринко Роквић, на кога су сељани данас посебно поносни.

– Његовог оца Драгана, половином септембра деведесет и пете, убише душмани. Веровао им је јер ни мрава није згазио. Зато је и остао... Непријатељи су међутим, мислили друкчије. Клали су, убијали и палили све што им је дошло руке. Уморили су и Маринковог оца – уздише Бранко.

Доњи и Горњи Колунић, Ревеник и Ограђеница, за Краљевине Југославије били су једна кнежија. Четрдесет и осме, када се уводи матична евиденција, у колуничком крају, коме се припајају још и Оштрељ и Медено поље, било је хиљаду и по, а пред последњи рат, око 580 душа.

– Данас нас је тек стотинак. Још би било повратника, али људи немају од чега живети... У школи је само једанаест основаца. Учитељица им је нека Бошњакиња из Босанског Петровца – наставља Бранко.

На гробљу понад села, уз саму цркву Преображења Господњег, међу безброј споменика, два су са посве необичним епитафима.

На црној мермерној плочи исписана је прича о страдању породице Мирковић којој су ,, прво НДХ, а онда и комунистички режим, бесправним судским пресудама, отели пилану”, а њиховим власницима изрекли тридесет две године затвора. Пилана породице Мирковић била је „прва приватна индустрија у Титовој Југославији”.

Мало даље гроб и крстача на којој пише како је „Цвијо Латиновић рођен 1805. године, погинуо од руке Мехмеда бербера на Велики петак 1876. године”.

– Дошао ти је тај Цвијо, као и безброј пута пре, на бријање код тог Мехмеда који је имао берберницу у Петровцу. Када је почео избријавати врат, Мехмед је, одједном, бритвом преклао Илију. Одједном му се слила пред очи она душманска крв и одмах заклао Влаха. Ето тако ти је то било – опет ће Бранко.

Сваке године о Преображењу у родни Колунић дође на стотине Латиновића који су у ово село стигли пре много година. Дођу у Колунић, помоле се Богу, наздраве понеку, запевају, а потом заподену приче које нити могу почети ни завршити, а да се на помену корени пркосне и поносне им земље колунићке.

http://www.politika.rs/rubrike/region/Prkos-i-ponos-kolunicki.sr.html

http://kons.gov.ba/main.php?id_struct=6&lang=1&action=view&id=2915










1. Podaci o dobru

Lokacija dobra

Mjesto Kolunić se nalazi oko 3,2 km od raskršća puta Bosanski Petrovac - Bihać i puta za Drvar, na južnom rubu Petrovačkog polja. Nekoliko parcela odvaja lokalitet Crkvina od puta Bos. Petrovac - Drvar koji se nalazi zapadno od lokaliteta. Istočno od lokaliteta je lokalni put kroz naselje. Crkva i nekropola sa stećcima se nalaze na malo uzdignutom terenu u odnosu na ostali dio ledine.

Nacionalni spomenik se nalazi na lokaciji označenoj kao k.č. 2867 (novi premjer), što odgovara k.č. 454 (stari premjer), upisan u popisni list br. 398; k.o, Kolunić, općina Bosanski Petrovac, Federacija Bosne i Hercegovine, Bosna i Hercegovina.

Povijest dobra

Visoka kraška ravnica na kojoj su Petrovačko, Medeno i Bjelajsko polje bila je centralni dio srednjovjekovne župe Pset. Njen teritorij obuhvatao je i Bravsko polje na istoku, te planinu Osječenicu na zapadu. Sa župom Sanom je graničila na istoku, zapadna granica je bila negdje na teritoriju između Une i Unca, a na jugu je dosezala negdje oko Drvara. Među 14 župa koje spominje car Konstantin Porfirogenet sredinom X. stoljeća u dalmatinskoj Hrvatskoj nalazi se i ova župa pod imenom Pesenta. Prema spisu crkvenog sabora u Splitu iz 1185. godine župa Pset je pripadala u crkvenom pogledu kninskoj biskupiji.

Prvi poznati župan koji je upravljao župom Pset u kraljevo ime bio je neki Dionizije koji se spominje u jednom spisu iz 1266. godine. Od 1276.-1280. župu drže Babonići, a zatim knezovi Blagajski. U to vrijeme prostrana župa dijelila se na dvije manje comitatus župe Veliki i Mali Pset svaka sa sjedištem u kraljevskom gradu. Gdje su se nalazila ta dva kraljevska grada u župi Pset nije poznato. Potkraj XIII. stoljeća krajevima do preko Vrbasa vladaju knezovi Šubići od Bribira.

Prema raznim, uglavnom sudskim, dokumentima iz 14. i 15. stoljeća poznato je nekoliko plemenitaških rodova koji su imali svoje posjede u župi Pset, a bili su iz plemena Kolunić. Nije poznato da li je u toj župi bilo samo pleme Kolunića ili više drugih plemena. U plemenu Kolunić bilo je više zadruga ili hiža - porodica. Iz 15. stoljeća, pored 11 poznatih kuća, najpoznatija je zadruga ili hiža Mišljenovića od Kolunića, čiji je predak poznat iz jedne povelje 1325. godine. Imali su posjede u Velikom i Malom Očijevu (danas sela blizu Martin Broda uz put za Drvar). Drugi poznati plemenitaški rod (hiža) u 15. stoljeću u župi Pset bili su Perušići iz sela Bilića. Blagajnik kralja Vladislava II zabilježio je 1495. godine da je isplatio određenu sumu novca Gašparu Perušiću za očuvanje njegovog grada Bjelaja (u originalu Belay). Treći poznati rod bili su Oršići iz Drinića (na jugu župe Pset). Navedene najpoznatije porodice iz plemena Kolunića, kao kao i druge, manje poznate, počele preseljavati sa svojih posjeda u Psetu dalje na zapad i sjever, po padu Bosne pod osmansku vlast 1463. godine, a sve jača preseljenja uslijedila su iza Krbavske bitke 1495. godine. Neke porodice su zadržale rodovska imena a neke su se u novom zavičaju zvale plemenskim imenom Kolunić (Klaić, 1928., 1-12; Vego, 1957., 57).

Stara imena naselja na teritoriji ove nekada srednjovjekovne župe koja i danas postoje, pored Očijeva i Kolunića su: Cvijetnići (između rijeka Krke i Unca), Smoljana (u Bravskom polju), Bjelaj i Drinići (Vasić, 1962., 239).

Đ. Basler datira crkvu u Koluniću „vjerovatno u 14. stoljeće“ oslanjajući se na historijske izvore koji se odnose na selo Kolunić, odnosno pleme Kolunića (Basler, 1964., 209). I. Nikolajević piše da je s obzirom na formalne analogije između crkve u Koluniću i nekih crkava u Sloveniji datira crkvu u XII. tj. najkasnije do 1300. godine (Nikolajević, 1964., 249-251). N. Miletić je slaže sa I. Nikolajević, te istovjetno datira ovu crkvu (Miletić, 1984., 405).



2. Opis dobra

Crkva se sastoji od broda i četverokutnog oltarnog prostora. Iznad oltarnog prostora nalazi se zvonik. Orijentacija crkve u osnovnom smjeru je zapad–istok.

Vanjske mjere crkve su: brod (11 m x 7,79 m); apsida (5,1 m x 3,5 m). Debljina zidova broda je oko 0,7 m. Južni i sjeverni podužni zid apside su su ukošeni iznutra tj. zadebljani od zapada ka istoku. Ulaz u apsidu širok je 3,6 m, a istočni zid apside 3,4 m. Visina ulaza u apsidu iznosi 4,35 m, a zajedno sa okvirnim lukom 4,65 m. Dubina apside 4,2 m. Apsida je presvođena poluobličastim svodom. Na istočnom apsidalnim zidu je mali prozor, na relativnoj visini od 2,15 m od sadašnjeg nivoa tla. Sa unutrašnje strane prozor je širok 0,45 m, a na vanjskom zidu 0,2 m. Na unutrašnjoj strani južnog zida je nisko postavljena uokvirena niša. Na južnom zidu zvonika na relativnoj visini od oko 9 m je mali otvor uokviren kao i prozor na istočnoj fasadi. Cjelokupna visina tornja sa apsidom je relativne visine, mjerena sa zapadne strane je oko 10–11 m, od toga otpada na apsidu 4,65 m, a na toranj oko 6 metara.

Na vanjskom južnom i sjevernom rubu istočnog zida apside na relativnoj visini od 3,15 su neke izbočine, ostaci od neke konstrukcije debele 0,7 m. Za sada se ne zna čemu je služila. Južni i sjeverni zid broda su uz zapadni zid apside relativne visine od 4,9 m, kaskadno se spuštaju do visine od nekoliko desetaka centimetara. Isto je i sa zapadnim, ulaznim zidom u crkvu koji je visok svega 30 cm. Ulaz je širok oko 1 m. Svi vertikalni bridovi na crkvi su uokvireni naizmjenično većim i manjim dobro oklesanim kvaderima. Zidovi su građeni od jedva oklesanih kvadera.

Crkva kako je opisana i kako danas izgleda je sredinom šezdesetih godina prošlog stoljeća djelomično rekonstruirana. Još 1894. godine P. Mirković je napisao da je prema pričanju mještana „oltar bio išćemeran na kube“, ali kad je Mirković bio na lokalitetu već je bio srušen (1889., 13). Također navodi da je visina tornja bila 13,5 m i da su mu ćoškovi i zid od oltara bili tesani. Slike koje donosi I. Nikolajević (1964., 251) i arhitektonski crteži zatečenog stanja tornja koje su sačinili arhitekti tadašnjeg Republičkog zavoda za zaštitu spomenika kulture (prilog uz odluku) u navedenom periodu vidi se da je su zapadna i istočna strana tornja bile skoro srušene, ali su ostali bridovi sa odrađenim klesanim kamenjem. Svod apside je obnovljen prema podatku koji je naveo Mirković. Pri ovako izvedenoj djelimičnoj konzervaciji ovog objekta ostaje neriješeno pitanje kako su se penjali na dio tornja iznad svoda apside. Za ovu jedinstvenu crkvenu građevinu na teritoriji Bosne i Hercegovine potrebna su dodatna istraživanja koja će osigurati podatke potrebne za njeno sigurnije datiranje i stilsko određenje.

Sa svih strana crkve nalazi se nekropola sa stećcima u obliku uglavnom većih ploča. Obrada ovih spomenika je jedva primjetna, tako da su ploče nepravilnog pravougaonog oblika. Često su im kraće strane zaobljene. Odavno su već utonule, a neke ploče su prelomljene. Orijentirane su u smjeru zapad-istok. Ne primjećuje se neki sistem u uspostavljanju redova (Bešlagić, 1971., 102). Na jednoj od dvije ploče koje su bile “blizu oltara”, Mirković je zatekao uklesan ljiljan, ali danas u crkvi nema ploča. (Mirković, 1889., 14).

Na ploči koja je stajala blizu vanjske južne strane crkvenog zida bio je na uglu između dvije strane krst sa čije je svake strane pisao ustavnoj glagoljici 14.-15. stoljeća OSTOÉ+ OSTOÉ, ali tako da se natpis sa lijeve strane krsta pojavio u zrcalnoj slici (Fučić, 1982., 215). Natpis je davno izgubljen, a pronašao ga je Mirković, 1889. godine (Truhleka, 1894., 773-775).



3. Dosadašnja zakonska zaštita

Na Privremenoj listi nacionalnih spomenika Komisije/Povjerenstva za očuvanje nacionalnih spomenika evidentirana je kao Kolunić - Srednjovjekovna crkva, pod rednim brojem 123.



4. Istraživački i konzervatorsko-restauratorski radovi

Konzervatorski radovi poduzeti su sredinom šezdesetih godina XX. stoljeća, prema planovima Republičkog zavoda za zaštitu spomenika kulture BiH.



5. Sadašnje stanje dobra

Uvidom na licu mjesta, u februaru 2007. ustanovljeno je da se vrhovi zidova tornja i vrhova viših dijelova podužnih zidova crkve osipaju. Prag na ulazu u zapadnom zidu crkve je dosta utonuo. Na pojedinim mjestima uz građevinu je naraslo grmlje. Grobne ploče oko crkve su utonule. Oko 10 m od južnog zida crkve je međa sa nizom borova iza koje je sagrađena manja kuća (vikendica?).



6. Specifični rizici

- nekontrolirana gradnja u blizini nacionalnog spomenika.

http://www.abc.ba/novost/11352/konzervacija-arheoloskih-ostataka-srednjevjekovne-crkve

Konzervacija arheoloških ostataka srednjevjekovne crkve
Predstavnici Zavoda za zaštitu kulturnog naslijeđa USK-a, Općine Bosanski Petrovac i Srpske pravoslavne eparhije Bihaćko-petrovačke ozvaničili su danas na lokalitetu Crkvina u Koluniću kod Bosanskog Petrovca početak konzervatorskih radova na arheološkom području s ostacima srednjovjekovne crkve i nekropolom sa stećcima koja je proglašena nacionalnim spomenikom BIH



Još 2009. godine Zavod za zaštitu kulturnog naslijeđa USK-a je pokrenuo proceduru konzervacije ostataka srednjovjekovne crkve na arheološkom području i nekropoli pedesetak stećaka u Koluniću. Kako kaže direktor Zavoda Amir Kadić, svake godine su se javnim pozivom obraćali institucijama Federacije i BIH za sufinanciranje u implementaciji projekta i grant sredstva. Sredstva za konzervaciju ostataka crkve, Zavod za zaštitu kulturnog naslijeđa je dobio tek prošle godine.

– Putem grant-sredstava za 2012. Federalno ministarstvo kulture i sporta nam je za konzevaciju dodijelilo samo 10.000,00 KM. U tom obimu predviđeno je detaljno čišćenje objekta, uklanjanje svih nestabilnih elemenata i njihovo ukrućivanje. Uzet ćemo presjek stanja vrste kamena i vrste maltera, tako da imamo detaljan plan za izradu glavnog projekta restauracije objekta, kaže Amir Kadić, direktor Zavoda za zaštitu kulturnog nalijeđa USK-a.

Prvi i jedini dostižan cilj Zavoda za zaštitu kuilturnog naslijeđa i države BIH je konzervacija kako bi se ostaci ove srednjovjekovne crkve sačuvali od daljeg propadanja. Punu podršku ovom projektu izrazio je i Zlatko Hujić, načelnik Općine Bosanski Petrovac koji je u pratnji predstavnika Zavoda i Crkve, te izvođača radova, obišao ovo arheološko područje.

– Podržavam ovakve akcije koje se bave identifikacijom našeg bića. Svaka vjera je u svojoj suštini prava. Bog je neko ko ima sve najbolje ljudsko, i prašta i daje, savjetuje. Ja i ovo tako doživljavam i sve ono što mi budemo mogli pomoći, od dokumentacije do novca, mi ćemo u našoj lokalnoj zajednici učiniti, bez obzira koja je vjera. Mi ćemo nastaviti pomagati takve akcije jer one zbližavaju ljude. To je suživot, kaže Zlatko Hujić, načelnik Općine Bosanski Petrovac.

Po saznanjima konzervatora i restauratora Zavoda, ovaj objekt nije saniran u posljednjih šezdeset godina. Po završetku cjelokupne konzervacije, ostaci srednjovjekovne crkve u Koluniću bit će učvršćeni i stabilizirani. Na osnovu stvarnog, izvedenog stanja, Zavod će sačiniti glavni projekt revitalizacije i uputiti ga na odobrenje, te na osnovu njega za dalju provedbu projekta tražiti nova sredstva.

Јако лијепа вијест! Дивно је чути да се заједнички нешто ради у овој БиХ, а да се не прејудицира чије је шта итд. Мислим, јасно је чије је то тамо у Колунићу, али не морамо се нужно свађати око свега тога. Чини се да тамо у тим крајевима народ није толико задрт као у овим нашим. Кад би тако нешто кренуло да се ради на Мајевици, а у федералном дијелу, мислим да би се ови њихови назови "хисторичари" повампирили од бјеснила и "богумилства". Да не причамо тек о опструкцијама свих могућих врста.

Тако је Гљеб ! Прво детаљно истражити. Кад истина изађе на видјело, онда приписати чије је шта.