UHVATI ZVEZDU PADALICU !

UHVATI ZVEZDU PADALICU !

(preneto sa: http://klub.bgdcafe.com/view_topic.php?id=4460&strana=4

----------------------------------------

»alex982«:

vala vam profesore na savetu,steta sto ovo ranije nisam procitao,jer ja sam ipak te noci samo spavao...Doduse probah nesto da radim,ali se ona pozva na bolesnu majku koja spava u susednoj sobi,te ne uradih nista..

No,posle ovih vasih priloga,ne verujem da cemi se slicna stvar ponoviti.Jedino me malo brinu ove kamere,o kojima prica onaj udbaski sluga,ali sta ima veze,nek se spijuni malo opustaju,i dobijaju komplexe.Cool

Svako dobro postovani profesore,Bog neka vas cuva!

--------------------------------------

Pomaže Bog, Srbine brate !

Dosadašnjim svojim dosetkama si me više puta nasmejao do suza, no ova Tvoja ispovest me gotovo rasplaka. Ta, kako si mogao, pobogu brate, da treneš, a dama pored Tebe ? Kao dete su me učili da postoji nekakva frcokla kako da bude koza sita i kupus na broju, no to je ništa sa ovim najnovijim saznanjem. Ti si, poštovani Srbine brate, zaslužio zlatnu medalju ko tanjir veliku. Burljam po onom deliću sećanja gde su spravljene moje bogoslovske dogodovšine kako bih pronašao sličan opis muke koju je u jednoj noći preživeo neko čije je ime zacakljeno u žitiju svetih, no ne uspevam u tome. Nešto slično je doživeo Sv. Kurasije Krivonogi, istina njemu se kada je tumarao po šumi prikazao lik gole golcate devojke, ali on je, valjda, bar tako je ostalo zapisano, znao da je to iskušenje, prekrstio se i umesto prelepe lepotice prikaza mu se srna, bem ti život, ali to je ništa u poređenju sa tvojim iskušenjem. Ti posle tog svog iskušenja ne samo da si zaslužio da odmah postaneš kaluđer, već i nešto više, makar vladika ako si već za patrijarha premlad i prelagan. Dajem ti časnu reč da odmah po dolasku istinskih srpskih patriota na vlast bićeš neko ko će moral Srba i Srpkinja da uzdiže na mesto koje nekada imasmo. Naravno da se podrazumeva da ćeš biti proglašen za heroja moralnosti, no o tom po tom...

Što se tiče ove Tvoje konstatacije;

„probah nesto da radim“

Eee, tu moram da dam svoj komentar kao neko ko je veoma iskusan u tim i onim stvarima. Još u vreme kada su se moji prilozi čitali u „Erotici“ tvrdio sam da ne postoji žena koja neće „da padne“ ukoliko se pre poklapakanja poklope tri stvari:

„vreme, mesto i način kako se jelu dodaje začin“

Da je to tako pokušaću da dokažem ovim što sam doživeo, iskusio i iz toga izvukao sledeće:

1. Uhvati zvezdu padalicu !

Još kao student sam radio kao kondukter na autobusu u preduzeću „Transturist“ Šk. Loka. Moj posao se je sastojao u tome da uveče (jedan dan u 19.15 i drugi dan u 19.30 - tamo sam stizao u 21.30 odnosno 21.45 časova) iz Ljubljane odem u Kranjsku Goru, tamo prespavam i drugi dan dođem nazad u Ljubljanu (jedan dan sam u Ljubljanu pristizao u 06.45 – drugi dan u 07.20 časova) Vreme između sam koristio za studiranje. Naravno da sam idući uveče u taj elitni turistički kraj u Sloveniji sebi uvek tražio „novu frišku večericu“ – damicu koja će me grejati u hladnom sobičku u hotelu „Prisank“. Jedne večeri u autobus koji bi moje radno mesto nos zaviri jedna Šiptarka. Na prvi pogled nije bila ništa posebno, verovao sam da nju neću ponuditi besplatnim prenoćištem, čak šta više nije mi se baš nimalo dopadala. Možda je tome doprenela i činjenica da smo i tada mi Srbi imali problema sa Šiptarima, ne znam, znam jedino da mi se je rodila ideja da im se osvetim tako što ću im da kresnem tu zalutalu damu. Dospemo mi Kr.Goru. Ta Šiptarka je imala pola prtljažnika svojih kofera i druge ćereste. Izvlačeći te koferčine iz prtljažnika zagledao sam se iz zguzene perspektive u kojoj sam se nalazio u njene lepo izvajane nogice. Nisam mogao odoleti – desnicom sam nimalo nežno, kao da mi se mnogo žurilo, pošao ka njenom međunožju. Pomilovao sam je po Venerinom brežuljku topeći se od miline. Jauknula je od strasti, bila je baš zagorela, kada sam se pridiga, stisnu je u naručje i uvalio svoju jezičinu u njena od iznenađenja otvorena ustašca. Jedva smo od siline obostranih uzbuđenja doteturali do mog hotelskog sobička. Šta je bilo posle možda ću jednog dana opisati u nekakvoj budućoj „Erotici“, no za ovu priliku želim da naglasim kako bismo svi zapamtili šta mi je ta Šiptarka posle toga rekla. Normalno, valjda se to podrazumeva kod majki, ona je bila majka petoro maloletne dečice, da mi se je klela da nikada nije ni pomišljala da će muža da prevari. Uzbuđenje je bilo jače od moralnih skrupula

(lat. scrupulus = ppplah, ili zaskrbljenost izazvana tabujem, verskom preokupiranošću (bogobojažljivošću), tradicionalnim pojmovanjem vrlina i morala; ponekad se taj izraz može odnositi i na: pedantnost, preteranu tačnost, savesnost u svakom pogledu i sl.)

što samo dokazuje da nema zvezde koja nije padalica, a padalicu možeš da uhvatiš samo u vreme koje se ne meri časovnicima već treptajima oka.

2. Uhvati talas i podesi frekvenciju !

Pre nekoliko godina nalutah na jednu baš jebozovnu plavušu, no skoro da od nje odoh mokrih gaća a suvog kuku-reka. Sve je bilo na svom mestu: čista i udobna gajba, modifikovan Bolero, miris koji koči i nos i oči, vino koje bogovi koriste kao afrodizijak, ona polu gola, ja nadrdan do pucanja kože i posle svega toga nezgužvan krevet i rundi brrr 9. Bem ti život kako ponekad može da bude opak, a ja bespomoćan - nejak. Rvali smo se do zornjaka, no ona mrtva ladna – više mrtva nego ladna. Pošto u to vreme nisam imao daljinskog upravljača da promenim muziku prisetih se da one njene višnjice na predivnim dojkama upotrebim za tu funkciju. Obe sam nabubrele višnjice počeo istovremeno nežno da okrećem tražeći mesto gde ću moći da „uvatim talas“ iz kojega će se prolomiti najlepša muzika. Joj, neće te mi verovati, ali kunem se da je istina, već kod prvog okretaja začulo se nešto što me je gotovo opilo. Najpre je počela da uzdiše da bi se uzdasi sve više i više pretvarali u jebozovni krik oduševljenja. Uspelo mi je da podesim frekvenciju, pronađem mesto muzike za ples i da uživam u ritmu koji me je toliko raspalio da sam bio siguran da to neću preživeti. Njen krik, bio je toliko jak da sam krajičkom oka video da su se u celom naselju počela da pale svetla, ufff:

„Uzmi me ! ... Sada i odmah !“

je najveća nagrada u mom životu.

Poštovani prijatelju, drage dame i uvažena gospodo, posle ovih mojih istinitih životnih ispovesti molim vas da sami izvučete zaključke iz razloga što ih ne želim sam nikome nametati. Jedino što bih vas molio da zapamtite jeste da ne postoji žena koja neće „da padne“ ukoliko se pre poklapakanja poklope tri stvari:

„vreme, mesto i način kako se jelu dodaje začin“

Krstan Dj. Kovjenić

KAKO MITKEV SAVAĆA KAMENjARKU ?

Cooltosha ::

***********************
Cooltosha:
Takodje, razumete li se u zene? Interesuje me vase tzv. "svalersko znanje", pa da me posavetujete ako mozete.

***********************

Dame i gospodo,

Obično po desetak sličnih poruka dnevno dobijam, naročito se to odnosi na one koji bi želeli da počitaju još koji nastavak moje trilogije u nastajanju pod kolokvijalnim naslovom: KULTUROLOGITIS, TEOLOGOMANIJA i SUZANA ROG kako bih im predstavio upravo tu mega likušu iz mojih mladalačkih dana kad još pisah za Erotiku, no na žalost malo kada mi uspeva da odgovorim na slična pitanja iz razloga što me svakodnevna nagomilana dešavanja uvek po pravili pretiču, ili zavrte u krug iz kojega je teško izmigoljiti se i krenuti u željenom pravcu. Priznaću vam, drage moje i poštovana gospodo, da volim slična pitanja, jer dok-god bude onih koji sa ljubavlju, zbog ljubavi i iz ljubavi govore o Njoj – svima nama nasušno potrebnoj Ljubavi nema straha da su nas posve razbožile (Am)broz komunjare, razljudile dosmanlije i razvratile gej-brigade, grand-parade i slične nakarade koje nam danima preko svojih okupiranih medija polučuje Boris Tadić i njegovi UDB-a zločinci, izdajnici i kukavice. Pošto o sličnoj temi ne pisah već neko vreme, ubija olovno vreme sadašnje svojom razvratnošću, kukavičlukom i bezbožjem, zar ne, drage moje i poštovana gospodo, teško je uopšte ostati normalan kod toliko umobolnika koji ne samo što nas okružuju, stalno zapliću i javno prete, već su i kajase našeg naroda, države i crkve zgrabili u svoje ruke, a kamo li šta drugo, to je razlog više da to danas učinim u „duplerici“ – pokušaću da vam opišem kako (Am)broz komunjare, nimalo se ne čudite što se opet vraćam na njih, jer priznali mi to, ili ne oni su ti oko kojih se još uvek sve vrti; Boris Tadić pre neki dan kada je „vaćario“ kamenjarku Gicu Izdajicu umalo javno ne izdeklamova sledeće:

„Živ je Tile, umro nije,
Dok je mene, Gice i zgadije !“

imaju „recept“ kako da SAVATAJU KAMENjARKU, te ću vas na kraju podučiti da mi zaista ne smemo da budemo takvi, jer bi to bio sumrak ljudskosti. Dakle, drage moje i poštovana gospodo, prihvatite se za ručice, jer polećemo !

Pre nego li stvarno pustim duši da naredi srcu šta da napiše za ovodanu priču odkriću vam još jednu svoju tajnu kako i zašto upravo tako biram glavne junake svojih poučnih štiva. Gotovo nikada ništa ne izmišljam, već jedino i samo pišem srcem ono što oči vide. Istina je da ponekad malko „izpermutiram“ glavne junake kako ih baš svako ne bi prepoznao i time im naneo nepravdu, ali oni sami se veoma lako prepoznaju zato što ih opisujem onakvi kavi su mada ni sami nisu pre znali da su takvi - nikakvi. Iz tog razloga i danas će glavni junak moje priče KAKO SAVATATI KAMENjARKU da bude niko drugi već svima namo po zlu, kukavičluku, razvratnosti i umobolnosti dobro poznati UDB-a džukac BTP-a, adžuvan-sadista Mitkev.

Gluvari Mitkev prestonim srpskim gradom BeG-ejom. Ljuti se na svog gazdu BTP-a što svakodnevno ne održava gej-parade, jer na njima se uvek nađe i po neka kamenjarka, taj izraz koriste jedino oni koji još uvek ne skreću sa stranputice JeBeTe, koja posve nije ogrezla u razvratnost te tu i tamo , istina sve ređe i bleđe, pristane na seks na eks sa smradovima iz svog demonskog kartela. Te i takve žujke lujke preferiraju Mitkevu slične, jer njima su glupi, potčinjeni i kukavni krvna grupa – ponajviše se ofajde od tih i takvih narko-adžuvana, zgubidana i Tadije Ludog partizana. Mitkev se baš uživeo u ulogu UDB-a džukca BTP-a, razum mu posve zakržljao tako da i svoju kamenjarku više nanjuši nego li očima vidi, jer taj invalidni jadnik vidi samo ono što mu BTP nacrta. Dakle njuška Mitkev našim srpskim prstonim gradom, osvrće se oko sebe, kukavica uvek ima osećaj da ga neko u stopu prati, verovatno da ga zakržljala savest stvarno i progoni, zaustavlja se kod svake korpe za smeće, voli taj smrad jer ga podseća na zadnju kamunjarku koju je savat`o na zadnjoj gej-paradi, dođe mu da počne strasno da ljubi, zagoreo gej-parader BTP-a da mu se iz ušiju puši, sve te kontenjere, ali nekako mu uspeva da se kontroliše, jer se boji svog mafijaškog šefa da se strese kad-god mu se taj odvratni lik prikaže u zakržljalom umu.

Kao što džukcu i dolikuje ima i Mitkev svoju paščaru. Radi se o nekakvoj gadno smandrljanoj rupi koju bi teško bilo ko nazvao soba, ili nešto slično gde ljudi obitavaju. U unitrašnjosti te paščare je sve tako razbacano kao da su NATO zločinci danima gađali upravo taj zmijarnik. Pivske flaše na pola ispijene, mnogobrojne igle koje su narko-adžuvani razbacali svuda, bljuvotine, pa čak od cipelske škatlje „ napravljene zavese“ na minijaturnim rupama koje baš niko ne može prozorima da nazove je ono što je karakteristično za to grozno, šteta da Dante to sve nije za života video, jer bi pakao opisao još užasnije, Mitkevljevo stanište. Od svega najgore, ako od najgorega najgore uopšte i može da se odabere, je dejstvo da je neopisivi smrad, džigerice da povratiš, bre, od te odvratne, memlive i lepljive poganosti, muve govnare i ovoliki pacovi, čak i zmijurine su takođe u toj rupčagi pronašle svoje obitavalište. Verujem da ni sam đavo tamo svoju njušku ne bi pomolio a kamo li ušao da sa Mitkevom teferiči o „čojstvu i junaštvu „ BTP-a, te je to i jedini razlog što Mitkev nikada u svom bednom životu nije naišao na ženu od čije lepote počneš da žmirkaš, miomirisa da nadimaš nozdrve kao Kočićev Jablan i strasti koja te baci kao perce nad nebesko plavetnilo. Da li je to i jedini razlog što Mitkev izgara od sotonske mržnje prema svima onima koji su ostali ono što i jesu Srbi, Svetosavci i Pravoslavci teško je odgovoriti, boga pitaj šta se sve odvratnom, zaglupljenom i poganom adžuvanu-sadisti vrzma po bolesnoumoj tikvurini, te iz tog razloga ću nastaviti da opisujem kako MITKEV SAVAĆA KAMENjARKU.

Drage moje i poštovana gospodo, verovatno se prisećate mog priloga pod naslovom „BALIJA IZMETJEDOVIĆ, MAGARICA MONTENEGRINA I KUKAVNO CRNOPOTURČE“ (vidi na: http://obraz.forumotion.com/forum-f37/topic-t494.htm

te vas molim da se sada usredotočine na način kako je taj bezumi iskot, Mitekevu posve sličan, odabrao za ljubav svog života Milovu magaricu Montenegrinu rekavši:

„Eh, draga moja, ti si ljubav mog života. Ona bolan moja rospija Fata, nema Srbina koji se nije na nju uspentr`o i zaprdio joj, ne zna ni jednu kurvanjsku suru, a ti ceo naš turski Kur-ha-ha-ha-an povasceli dan ilačeš. Joj, kakva pamet i ljepota, ženo mog života!“

Jedina razlika između današnjeg „junaka“ ove priče i Balije Izmetjedovića je ta što je Balija svoju kamenjarku birao čulom sluha, a Mitkev bira čulom njuha. Nanjušio Mitkev kamenjarku i kreće ka svojoj rupčagi. Usput žderu malko pivo i šiptarski burek. Mumljaju nešto što niko živ ne može razumeti. Tu i tamo jedno drugo masnim šapama ščepare za dupe i iz grla im se pojavi nekakav životinjski rik. Dolaze pred Mitkevljevu jazbinu. Mitkev, a šta drugo i očekivati od okorelog UDB-a džukca BTP-a, je gura kroz odškrinuta vrata i padaju preko flaša i drugog odpada pre nego li i uđu u taj smrdljivi zmijarnik. I jedno i drugo opio smrad godinama neopranog tela tako da i ne pokušavaju da se pridignu. Mitkev je baš kao šugav šarov odmah zaskočio sa mađarske strane. Godi mu što komunjarka pokušava da se iskobelja ispod njegova tela. I komunjarki počelo to životinjsko, sadističko i nagonsko činjenje da godi, nikada ništa bolje nije ni osetila, jadna li je majka koja takvu rodu, te iz njenog grla dopire nakavo nerazgovetno mumljanje dok prevrće džepove od Mitkeva pokušavajući da nađe cigaretu i tako duplira merak – da puši i da se njuši. To kobeljanje gde se i nije znalo ko koga, a još manje kako i zašto, traja, uvrh glave, pet-šest minuta. Obadvoje u duetu najedanput kriknuše i sve se završi tako što posle minut-dve zajedno zahrkaše. Ako je to ljubav u tom slučaju sam i ja lično Sv. Kurasije Krivonogi.

- nastaviće se -

( U nastavku ću vam opisati kako sve to čine ljudi kojima je razum, a ne nagon gospodar )

Krstan Đ. Kovjenić

Молим Те престани са тим и понашај се као нормалан човек ! Шта мислиш шта се тиме може постиће осим да ти се открио ИП и да будеш кажњен због глупости које чиниш ? Пријатељски Те молим да мсеста обришеш глупости које постављаш, да се обратиш другима са уважавањем како бисмо и ми уважавали Тебе...

ХВАЛА !

Крстан Ђ. Ковјенић

KPCTAH ::

[color:c888=darkblue
Poštovani prijatelju, drage dame i uvažena gospodo, posle ovih mojih istinitih životnih ispovesti molim vas da sami izvučete zaključke iz razloga što ih ne želim sam nikome nametati. Jedino što bih vas molio da zapamtite jeste da ne postoji žena koja neće „da padne“ ukoliko se pre poklapakanja poklope tri stvari:

„vreme, mesto i način kako se jelu dodaje začin“

Krstan Dj. Kovjenić

KPCTAHE, sta se misli pod ovim da ne postoji zena koja nece "da padne"???
Sudeci po ovom, ispada kako mi se cini da ce svaka da "padne" i na nekog s kim svjesno nikad ne bi bila, ako joj on uhvati trenutak slabosti.
Ako je to zaista tako, onda ljudima dominira zivotinjski nagon, umjesto ljudska svijest.

Је с` ил` чуо, погани Турчине !?
(пренето са: http://klub.bgdcafe.com/view_topic.php?id=6006&strana=10

Драге даме и поштована господо,

Малопређашњем свом прилогу заборавих додати да је реч

ДАМА,

као неко ко се бар донекле разуме у језик готово сигуран сам у ту своју констатацију, настала од глагола ДАТИ, односно његовог облика

ДАМ.

Да се ја питам, добро је да се не питам, јер када би то било, не дај, Боже, тако наопако настао би велик белај и све се свело на

ДРЖ` НЕ ДАЈ !

именицу ЖЕНА бих дефинитивно избацио из употребе и заменио исту речју која баш лепо звучи

ДАМ-АААХ !

А(В)УУУ, какво знање - ОВО МОРА УЋИ У ГУСЛАЊЕ !

Је с` ил` чуо, погани Турчине,
Нијесу ово пице, (пардон тРице) и куРчине
Већ је знање Србина јунака
Којем дадне баш дјевојка свака !

Крстан Ђ. Ковјенић

ŠUMAROVA VERA

(preneto sa:
http://www.srbijazemljaheroja.com/wordpress/?p=2060#comment-2230

Drage dame i poštovana gospodo,

Znao sam i od ranije da će vam se svideti moj prilog o raskalašnom curetku Suzani Rog, poodavno sam već shvati i prihvatio da ono što se srcem piše mora da bude od srca lepo prihvaćeno, ali nisam mogao da pretpostavim da ćete baš toliko da budete oduševljni tim mojim ispovestima te iz tog razloga želim da nastavim tamo gde stadoh kako bih vam u srca ulio novu količinu neizmerne ljubavi, savest vam očistio od onoga što i vas tišti i razum prosvetlio tako bleštavo da uživate u toj caklini.

Bilo je to pakleno-vrelog leta šezdeset i neke. Posle završetka osnovne škole majka me je poslala kod mog strica, sada već pokojnog mučenika, ustaše su i njega i moju dragu strinu Jovanku zajedno sa dvesta i nešto više mojih najbližih rođaka, prijatelja, kumova i poznanika zaklale u Colića potoku

(još niko nije ni prozvan, a kamo li da bi odgovarao za traj strašni masakr)

i obezglavljena, oskrnavljena i unakažena tela bacili u nekakvu jarugu u blizini Mrkonjić-grada, Nedeljka Kovjenića u Bočac kako bih mu pomogao u obavljanju svakodnevnih zemljoradničkih poslova i za tu svoju pomoć bio nagrađen dobrom hranom i novim odelom. Sunce je baš u to vreme kada sam se pojavio na trulom, vrletno-pretećem i klimavom drvenom Bočačkom mostu bilo u zenitu i peklo svom svojom silinom, tako žestoko da je malo falilo

(faliti = nedostajati, sama reč je nemačkog porekla, nastala je od glagola „fehlen“, što takođe znači nedostajati; ovo naglašavam iz razloga što se mnogo puta ta reč brka sa drugom rečju HVALITI što ima sasvim drugo značenje - pričati pohvalno o nekome ili nečemu, iskazivati divljenje prema nekome ili nečemu i sl. Sama reč HVALITI je veoma stara i u istom obliku i značenju nalazi se i u staroslovenskom jeziki npr „Hvalite imja Gospodnje…“ Ove dve reči se vrlo često zamenjuju, što je sasvim pogrešno, te iz tog razloga zamoljavam sve vas da pokušate ovo što napisah upamtite kako ne bi bilo zbrke u vašem izražavanju…)

da mi se kosa na temenu zapali. Raširenih ruku na Bočačkoj strani mosta me je čekao moj stari poznanik i prijatelj iz najranije mladosti Čedo Panić nešto stalno bunjgurajući, no sam to nisam kontao jer sam bio svu svoju pažnju usmerio na rupčage na mostu koje su pretile da me uvuku u svoje smrtonosne kandže. Osećao sam se slavodobitnički kao Nobelov nagrađenik kada mi je uspelo da živ-živcat prekoračim sve rupe na starom Bočačkom mostu i nađem se u bratskom zagrljaju mog prijatelja Ćeće, tako smo svi zvali Čedu Panića. Dok je on bio zagnjuren u moje đačko svedočanstvo iz osmog razreda diveći se i piljeće

(piljiti = stara srpska reč koja ima značenje – netremice gledati, pržiti pogledom, ne skidati pogled sa nekoga ili nečega i sl.)

najdrugarskije gledajući u moje petice iz istog kao predivano-prenakinđureni leptirić, nečujno, niodkud, lepršavo i dušumilujuće pojavila se ona – Šumarova Vera.

Pošto sam i leto pre toga bio kod mog pokojnog strica Nedeljka u Bočcu imao sam priliku da tu predivnu devojčicu šacnem okom, ali nisam imao prilike ni reč sa njom da prozborim a kamo li da je upoznam kako mladima dolikuje. Samo Bog zna zašto se je baš tada na spasonosnoj strani Bočačke skemlije od mosta pojavila ta predivna devojčica, moja prelepa, predraga, prevoljena i preslatka Šumarova Vera. Njen bezobrazno prelepi smešak, čuperak kojim joj je povetarac svetački prelepo ukrasio i onako prdivno lice, napućene usnice koje je Gospod stvorio samo zato da se ljube, ljube i ljube, raširene ruke koje su istinski želele da me dušuboleće obgrle, pretople reči koje su bile milozvučnije od poja bilo koje ptice, a naročito preslatki, mladalačo-miromirisni, gotovo gušeći, srce zaustavljajući i telo ukrućujući do bola, poljubac je nešto što se ne zaboravlja, nešto što se večno nosi u duši, nešto što je više od vazduha, ića i pića, nešto što leči, ali i razboljuje, nešto što miluje dušu i kvari srce, nešto o čemu se peva i što se oplakuje, nešto što ću u svakoj ženi hteti da nađem, nešto što mi san pretvara u javu, a javu u san, nešto što se veliča, ali i proklinje, nešto na šta sam ponosan, ali i posramljeno osramoćen, nešto od čega bi hteo da budem što dalje a ono me sustiže da bi me što više mučilo, bolelo, osuđivalo, izazivalo suze i proklinjalo…

Taj kasnojunski pakleno pržeći dan šezdeset i neke se ne zaboravlja jedino i samo zbog njenog poljubca, jer je to bilo nešto najslađe što sam do sada u svom životu na usnama osetio. Kupidonova strela kao nikoga nikada do sada me je šišnula tako jako u srce da i dan dani osećam kud je žmugnula i napravila tako duboku brazgotinu u srcu koja će me večno boleti i podsećati samo na nju – moju predragu, prelepu i prevoljenu Šumarovu Veru. Te gotovo neizdržive letne vreline šezdeset i neke moja draga Šumarova Vera i ja, svakovrsno ništavilo, grešnik i paćenik, voleli smo se u gustišu vrbaka pokraj Vrbasa kao što to niko, nikada i nigde nije činuo pre i posle toga. Satima smo bili spojeni u slast poljubca koji ne samo da zaustavlja srce već i vreme. Za tih tridesetak i nešto dana mi smo se voleli količinom ljubavi koja je čoveku verovatno namenjena za celi život, kao da smo slutili i ona i ja da posle toga nikoga nećemo moći voleti tom i takvom žestinom. Gospode, kako smo bili srećni, veseli i bezbrižni dok smo jedno drugo obasipali satima trajajućim poljubcima. Svaki trenutak smo hteli ljubeći se da provedemo kao da nam se nekuda žurilo i kao da smo već tada bili intuiciom podsećanji da će zli ljudi hteti da nam pomute tu neopisivu ljubav, sreću, bezbrižnost i svakovrsno zadovoljstvo. Malo smo govrili, vremena za govor nismo ni imali, slast poljubca nam je bio mnogo više od miliona izgovorenih reči, a tu i tamo kada bismo što prozborili pokoju, uglavnom bi bila naša nezaboravna, prebolna i pretužna zakletva:

DA ĆEMO UVEK BITI ZAJEDNO, A AKO SE DRUGAČIJE, NE DAJ BOŽE DESI, DA ĆEMO SINU I KĆERKI DATI NAŠA IMENA !

Ime moje jedinice Olivere nije ništa drugo već ispunjenje tog svetog zaveta koji sam klečeći pred mojom Šumarovom Verom dao i stalno prebolno podsećanje da mi je ona bila, jeste i ostaće sve i „vsja“ u životu.

Zašto su pedero-papisti hteli i uspeli u tom svom sotonskom naumu da me za „vjeku vjekov“ razdvoje od moje predrage, prelepe i prevoljene Šumarove Vere je nešto štu ću pokušati da opišem kada mi bol u srcu popusti, uzdasi prestanu da prete uništenjem i bar donekle suzano vrelo iz očiju prestane da bude nezaustaviva vododerina koja osećanja pretvara u izluđujuće neizdrživ bol !?

- nastaviće se -

Krstan Đ. Kovjenić

DA LI SE ISTINA O NAMA KRIJE MEĐ` NOGAMA ?
(preneto sa: http://klub.bgdcafe.com/view_topic.php?id=6006&strana=14

Pomaže Bog, remek-delo Gospodnje !

Ne znam, Gospode, još malo pa ću kako je krenulo, a krenulo naopačke da naopačkije ne može da bude, rode moj, svaku svoju misao započinjati onako sokratovski

„Što sam stariji sve više saznajem koliko malo znam !“

da li je u pitanju duvarski cvrčak, tandrčak, il` nekakav drugi pandrčak, zašto imam neodoljivu potrebu da vam o svemu ovome pričam samo dan posle svoje ispovesti i svete pričesti, ali znam da tu solomonsku dilemu iz naslova ovodanašnjeg blebetanja moram razčivijati, ma šta da se desi mojoj kesi. Dakle, drage moje, nogice gore i nek` gura Đura !

Pričah vam već, miomirisave moje hrizanteme, da ste mi upravo vi, savršenstvo Gospodnje kojemu ni đavo ne može da odoli, jedina i stvarna nepresušna inspiracija, sladunjavost od koje se ludi, ljudi, ali i moj zid plača, moja tuga najjača, cvetak zanovetak kojega kad onjušim umesto da dođe kraj i odlepršam direktno u raj meni manitome tek tada je zapravo početak ljubavi do bola kao kod vola kada mu ispred njuške manu crvenom maramome – sve u svemu

„Blago njemu !“ ciknuše u glas, kao što i radi pas, zlobnici Tadićevi pozadinci,

Njeno veličanstvo Dame je bila, jeste i biće moj jedini, pravi i istinski smisao bitisanja. Dame su za mene oduvek bile i ostale prekrasni cvetići Gospodnje Rajske bašte koji neodoljivo mame da ih njuškaš sve dok ne lipsaš od blagougodnosti. Bože, što bih voleo da sam leptir te da umesto leptiranja u donjem delu stomaka, tamo negde na relaciji između pupka i čupka, ateriram direktno na tučak (lat. pistillum) svakom tom prekrasnom cvetiću i da me svaki, baš svaki, kao jebozovna strasti gladna polovnjača nogicama cimka svojim laticama i da se sve njiše, njiše, njiše... sve dok ne nasrnu jesenje kiše i od leptirića ne ostane ništa više o čemu može da se piše. Prvu stidljivu pesmicu, pravi pravcati srcem napisani pesmuljak, prvu molitvu, prvu zakletvu, ali, bogme, i prvu kletvu, prvu tužbalicu i prvo opelo posvetio sam upravo Njoj, samo Njoj – Njenom veličanstvu Dami. Tužne vrbe koje svoje ljubavi oplakuju uz šum vododerine neukrotivog Vrbasa, ali i najskrovitija mesta u Sr. Karlovačkoj Dvorskoj bašti mogle bi mnogo što-šta da ispričaju o tome kako se voleše on i ona – Sremsko Karlovački goluždravi ptić-bogoslovčić i moja vera i nevera Šumarova Vera. Nema tog poete koji bi sve te siline koleno-klecaje, oko-treptaje, srce-drhtaje i dušo-vapaje opevao, a još manje slikara kojemu ne bi kist zadrhtao pre nego li bi sve to naslikao. Iz tog razloga i sam ću preću ćutke preko tog dela sebe koji boli tako jako da mi vibracija tog bola poričinjava zadovoljstvo, ali suze me ipak opominju da baš i nije tako kao što mi se pričinjava. Ponekad su amplitude te moje izgubljene ljubavi toliko blizu srca da moram da vrisnem:

„Gospode, daj da usnim i sve to zaboravim !“

ali već tren-dva posle te silne erupcije kada se drhtaji srca smire, duša prestane da kao jasika treperi i suze se prisuše na licu ponovo moram da se, mnogo umilnije nego li ikada pre, obratim Stvoritelju rečima:

„Ne slušaj, Gospode, jadnika što zakmeči kada mu neko dirne u okrastale rane !“

Stvarno ni sam ne znam koji bi smisao mog života bio kada bih tu svoju nekadašnju preveliku ljubav iz srca izgubio, no danas neću o tome i vraćam se svojoj dilemi i temi.

Drage moje, svakako se sećate one moje samohvale da mi je moj dobri prijatelj, doca Radovanović, propisao tri puta na dan po jednu plavušu. Naravno da sam se dugo godina pridržavao te terapije. Istina je da sam u tome donekle nalazio smiraj, ali ostao je i dalje vapaj, naročito za garavušama kakva bi moja prokleto-ukleta ljubav – Šumarova Vera. Dovoljno je bilo da mi neka crnka ispred nosa mane suknjicom i da skroz na skroz pošandrcam. Nisam se u tim trenucima pitao, nije bilo vremena i za takve gluposti, zašto je to tako, zašto mi svaka dama ne gledajući na boju njenog tena na isti način razrogači oči i zašto mi čupko baš uvek poskoči kad zagledam nogice ispod kratke suknjice u neke curice, ali sada se pitam i hoću da na to odgovorim upravo onako kako to i doživljavam.

Vratimo se opet Rajskoj bašti Gospodnjoj i pokušajmo okom da upijemo svu tu neizmernu krasotu. Duga jeste lepa zbog spektra (lat. Spektrum = prelamanje bele boje kroz prizmu) boja u sebi, ali ni izbliza nije tako božanstvena kao što to jeste Rajska bašta Gospodnja prepuna lepote nad lepotom – Njenog veličanstva Dama. Ako poželimo da se zakitimo tim najdivnijim cvetićima tek tada naiđemo na dilemu koji ubrati, jer svaki je lep da ti se učini lepši od onoga za kojim si rukom posegnuo. Dođeš nekako na pola puta između onog i onog, zabezekneš se i umesto da ih bereš počneš da njušiš kao bičić Ferdinand svaki cvetak na koji naletiš. Upravo to i jeste ono što obično prave muškarčine čine – njuše sve dok svi cvetići ne uvenu i posle počnu da prebolno riču što su život proćerdali a cvetić još nisu odabrali. Prosto zavidim onima koji su drugačije postupili u životu, ali se i pitam kako to da su se odlučili i kako to da su sve svoje apetite zadovoljili jednim cvetkom. Eh, da mi je da mogu da izaberem toliko dama da sa njima mogu da napravim dugin spektar tek tada mislim da bih se smirio i prestao da tražim neki novi cvetak-zagonetak. Najgore u svemu tome je što još nisam na čistom da li više poverovati oku ili nosu, ali sa godinama i ta dilema mi se razrešava nekako sama od sebe. Komotno mogu da se positovetim sa bičićem Fernandom iz onog čuvenog crtića i da zaključim da sam i sam daltonista kada su u pitanju cvetići. Moja muka je u tome što ne verujem oku i njušenjem hoću da dođem do izbora, a čim ponjušiš cvetak nabujaju hormoni i na kraju se uvek završi na isti način – zbogom, pameti. Iz tog razloga, verujem da će me svi slobodnomisleći muškarci u tome podržati, svoje ovodanašnje kazivanje moram začiniti konstatacijom

DA SE ISTINA (muškarcima) O NAMA KRIJE MEĐ` NOGAMA !

Ne reagujemo mi na boju tena žene, njene kose, il` na boju gaćica koje nose već na miomirise koje samo dame (do)nose, s njim se ponose i njime nama muškarcima prkose. Tu istinu o nama neće nam kazati razum, il` oko već čupko koji baš uvek poskoči kada soči nogice ispod kratke suknjice u neke curice !

Krstan Đ. Kovjenić

ŠVABICA
(preneto sa: http://klub.bgdcafe.com/view_topic.php?id=6006&strana=15

Nekava mnogo studna golomrazica stisnula da se sledi dah čim izleti iz guše. Lunjam besciljno išaranim Tromostovjem u Ljubljani kao i hiljde puta do sada u novogodišnje predvečerje. Blenem ko tele u šarena vrata u taj šljašteći dekor, branim se šalom nabačenim preko njuške od smrada kuvanog vina i kao žmirkam u raznoliku rasvetu a u stvari škiljkam u dobroočuvane polovnjačе kako bih si sa starijom kokom napravio za večericu dobru supicu. Skakućem u mestu, jer stud mi je već pošteno zagolico stopala i nazirem smešeći se kao ona ženska stvar na nove gaće kako jedna vidno dobroočuvana, ali iusto tako već pošteno urokana damica sa čašom vina iz koje se puši gega prema meni. Došavši mi na rukohvat nagnu se k meni u znak pozdrava i jedva razumno procvrkuta:

»Vi profesor Kristan !?

»Jesam, jebi ga ! » nimalo pedagoški uzvraćam toj očigledno rasnoj Švabici.

»Ja čitala o tebe u Frankfurter Allgemeine Zeitunga … Vi ne voleti Tadich… Varum !?“

Hteh da se počešem iza uva i odslovim tu dosadnu Švabicu ali ne da mi se da skidam rukavicu, a još više da ostanem bez dobre supice koja će me pošteno ugrejati, te uzvraćam prvo što mi pade na pamet:

»Ne volim tog izdajnika iz razloga što je gej !“

„Fuuuj, Tadich gej ! Ih ne liben gej“ mlatara Švabica i sve bliže mi se primiče. Kada već i sam hteh da su zaburim u nju trznu me telefon. Sočno opsovah, baš onako srpski pogano, i hteh da bacim tu dosafnu drndalicu kad li zagledah da piše Olja.

„Ati, pridi takoj, večerja je že pripravljena ! (Tata, dođi odmah večera je već spremljena !) slušam kćerkin glasić a paralelno s njenim čujem i svog dragog unuka kako u slušalicu ponavlja:

„Dedi, tolik te rad imam ! (Deda, toliko te volim)

Vidim da Švabica već koluta očima, te kćerku i unuka na brzaka odslovih rekavši:

„Imam že večerjico in me ne bo doma celo noč… (Imam već večericu i neće me biti kući noćas)

„Bravo, ati ! Zelo sem vesela te novice…(Bravo, tata! Veoma me je obradovala ta vest…) dovikuje mi kćerka dok me Švabica već vuče prema hotelu „Union“.

Jebozovna Švabica me nimalo nežno gotovo provlači kroz vrata Uniona vičući na receptorku da joj što pre pronađe ključ. Pomalo se o`ladih od nasrtljive Švabice kada na recepciji hotela zagledah meni drago lice devojke sa kojom sam već nekoliko puta proveo predivne noći. Bi mi lakše kada me soči i vragolasto doviknu:

„ Profi, ali me vzameš za prevajalko?“ (Profo, hoćeš da me angažuješ za prevodioca)

„Bom še videl, ali že sedaj obljubljam, da te ne bom pozabil… (Videću, ali već sada želim da ti obećam da te neću zaboraviti) uspe mi da prozborim pre nego li me Švabica poče opet da gura.

Već s vrata zagorela Švabica me baca na krevet i počinje da me žvali tako silovito da se pobojah da mi je to poslednje činjenje u životu. Neki srpski inat u meni proradio i natera me da progunđam:

„E, sad ćeš mi platiti !“

Zaguslio ja onako udarnički kao Balija Sirotanović na pruzi Šamac – Sarajevo. Derem Švabicu kao Musa jarca, no i u nje uzavrela pogana švapska krv i ljulja li ljulja. Nasrće Švabica, ali bogme ni sam ne uzmičem i naše pentranje više liči na profi rvanje u teškoj kategoriji. Očekujem da Švabica kmekne, no ona stalno ponavlja jedno te isto:

„Guuut ! Guuut! „

O, bogte, ako ta doratasta švabica nastavi sa tim svojim mumljajućim „guuut“ ima da postanem žut kao da sam član DS-a (čitaj: demonski satrapi Bobija Taćija Pederovića) gotovo i sam počinjem da mumljam. Ipak jebozovna Švabica nije baš predugo izdržala sa svojim „guuut“ i najedanput vrisnu:

„Uuuuuuuuh!“

Odmah posle toga se okrenu na drugu stranu i u istom momentu zahka kao da nije ceo mesec spavala.

„Bem ti život !“ ljutim se i nastavljam “Ta neću valjda celu noć da drždim pored skrokane Švabice !?“

Taman kada počeh da razmišljam kuda sad da se denem telefon pored komirane Švabice zajeca i na drugom kraju žice začuh cvrkutanje prelepe devojčice sa recepcije:

„Profi, ali si že zrihtal Nemko ?“ (Profo, da li se već sredio Nemicco)

„Da, draga moja Irena ! Pridem takoj k tebi !“ (Da, draga moja Irena ! Dolazim kod tebe !)

Pre nego li sam napustio sobu napisah Švabici:

„Napiši u svoj Frankfurter Allgemeine Zeitunga Boris Tadić gej !“

Drage moje i poštovana gospodo, šta bi posle toga možda ću vam jednoga dana i opisati. Do tada budite nestašni, zdravi, veseli i pokušajte upamtiti:

Ljubi, ljubi, al glavu ne gubi ! Švabice su dobre kada je potrebno razbiti brigu, il` dotući malera, ali Srpkinja je uvek najslađa - TO SRPKINjA SAMO RAĐA !

- nastaviće se -

Krstan Đ. Kovjenić

PREPUSTIMO GOSPODU DA ON SUDI

(preneto sa: http://klub.bgdcafe.com/view_topic.php?id=6006&strana=15
Hristos se rodi, najlepše delo Gospodnje !

Kao i mnogo puta do sada želim i ovog najradostnijeg jutra u hrišćanstvu da se pridružim vama kako bih mi dušu pomilovala vaša lepota, miomirisavost i meni mila vaša nepredvidivost. Mnogo puta do sada, drage moje miomirisne hrizanteme, druženje sa vama mi je izmamljivalo gotovo isti osećaj kao kada sa protivnikom boljim od sebe igraš šah - (po)vučeš potez sa kojim želiš da iznenadiš takmaca, a nekoliko treptaja posle toga razrogačiš oči gotovo ne verujući u ono što čuješ:

“MAT !” (Kralj je mrtav !”

Da je i život u stvari samo partija šaha uskoro ću vas uveriti, no već sada vas želim razuveriti da ovo moje poređenje osećaja nije ono što me iznenađuje, jer bilo kako bilo za mene je bila i ostala najdraža mudrost ona i ovakva:

“BLAŽEN MUŽ MEĐ` ŽENAMA !”

Drage moje, ovaj i ovakav današnji uvod u svoju ovodanu ispovest namerno izabrah iz razloga da bi vam vrati ono što ženu čini još lepšom, slađom i poželjnijom - OSMEH. Naviknuo sam vas, priznajem da uživam da vas mazim svojim ispovestima, da za ovakve i slične hrišćanske blagdane koristim priliku da se vratim svom pastoralnom načinu izražavanja. Hteh vam ovom prilikom polučiti svoj osvrt na muke pravednog Jova, prisetite se kako je taj bogonosac podnosio mnoga iskušenja ne pitajući ZAŠTO iz razloga

ŠTO JE VEROVAO DA SAMO GOSPOD ZNA ZAŠTO JE TO DOBRO !

ali neću to da činim zato što je drugo vreme i drugačije breme kojega nosimo na leđima. Znam da je premnogo mnogostradalnika u svetoj zemlji Srbiji sličnih pravednom Jovu, te je i to razlog što želim baš na ovaj način da vam dokazujem

DA NE TREBA SRLjATI PRI ISTERIVANjU PRAVDE.
PREPUSTIMO GOSPODU DA ON SUDI KAO JEDINI I NAJPRAVEDNIJI SUDIJA!

Miomirisave moje hrizanteme, dokazaću vam na dva veoma poučna i istinita primera da zakoni ljudski veoma često nisu pravedni i da pogađaju više od nepravde koja te u duši kopka i želi da izviri na svetlost dana. Mnogo puta isteravanje pravde sliči onoj narodnoj

“Isterivao plašljivog zeca iz grma, a isterao razjarenog krvoločnog vuka ”

Vrlo često Gospod nas upravo od toga želi i zaštiti, no ako ne osećamo u srcu to što nam poručuje obično se sve završi na:

“Sam pao, sam sem ubio !”

Da se upravo i u životu tako događa baš svakome ko srlja

“Grlom u jagode ”

kao što rekoh dokazaću na ove dve životne istine koje svakoga od nas moraju bar nešto naučiti.

U vreme knjaza Miloša živeo je jedan veoma bogat, ugledan i utecajan trgovac. Nije bio nimalo omiljen kod gladnog naroda, jer svi oni koji bi od njega pozajmljivali bivaali bi još siromašniji. Nameračio se Cigo da “zezne” baš tog zelenaša.Pozajmi Cigo veću svotu novaca rekavši da će istu sa dogovorenim kamatama da vrati za SVETOG NIKADA. Taj trgovac bi priglup i poverova Cigi da taj “svetac” postoji i da će održati svoju reč, no posle nekoliko godina “parničenja” sa Cigom kod knjaza bi gotovo ubeđen da nikada neće da dobije ono što je Cigi pozajmio. Posle mnogo prepirki, gotovo svakodnevno su se trgovac i Cigo tako ponašali kod knjaza, slučajno je jednoga dana kod knjaza banu tek diplomirani pravnik koji je imao nameru da dobije koncesiju za obavljanje advokature u Srbiji. Onako uzgred knjaz Miloš je saslušao molbu pravnika za advokaturom i podrešito rekao:

“To Srbiji nije potrebno, jer sam ja jedini sudija i advokat ! Niko drugi osim mene Srbima nije potreban !”- bunca nepismeni knjaz Miloš kao što danas buncaju žuti zlotvori Borisa Tadića, no kada je mlađani pravnik izlazio iz njegovih odaja knjaza prepirka trgovca i Cige gotovo primora da ga zaustavi rečima:

“Kada već kažeš da je u Srbiji potreban advokat onda mi kaži kada SVETI NIKADA !? ”

“Svetli knjaže,” medi diplomirani pravnik - “kod nas Srba postoji jedan dan koji je posvećen 20000 stradalnih mučenika i među njima je i SVETI NIKADA !”

“Nije tačno !” poče da se buni Cigo.

“Kad nije onda nam ti nabroji imena svih tih stradalnika da bi nam dokazao da si u pravu !” odgovori odvokat bez trunke zbunjenosti.

Knjazu Milošu posle toga ne ostade ništa drugo već da da koncesiju za rad odvetniku i da Ciganu naredi do kada mora da vrati novac trgovcu.

Drugi primer je svakako još poučniji, ali, bogme, i mnogo bolniji.

Na godišnji odmor vraćao se jedan dobrostojeći gastarbajter iz Švabije. Do penzije mu je preostalo još pet-šest godina i vozeći svoju novu novcatu “mečku” poče da razmišlja o tome pevušeći i radujući se što će napokon moći da bude svakodnevno u kontaktu sa onima koji su mu najrođeniji i koje najviše voli. Dva-tri kilomtra od Laktaša na putu prema Banja Luci u zadnji momenat soči devojku sa “stomakom do zuba” i na njen podignuti palac se zaustavi. Odmah po ulasku u auto devojku sa “stomakom do zuba”, gastarbajteru iz Švabije se predstavila kao Rada, je osetila trudove i zamolila ga da požuri do porodilišta u Banja Luci. Uspelo joj je pre nego li su dospeli u porodilište da mu ispriča da ju je beba iznenadila, da nema ni jednog dinara kod sebe i da joj zbog toga ostvi koju “kintu”. Taj naš gastarbajter bi neki dobar čovek, te se lati novčanika i gurnu joj pozamašnu svotu švapskih novčanica. Kada je bila već na vratima porodilišta Rada umilnim glasom zamoli gastarbajtera iz Švabije da joj ostavi svoju adresu i da će čim izađe iz porodilišta da vrati novac i da mu se zahvali. Gastarbajter se prvobitno nećkao, no na Radino insistiranje ipak se odluči da na papirče stavi svoju adresu i to “ćage” joj “turi” u ruke…

Posle gotovo godinu dana gastarbajter iz Švabije dobi pouziv od suda iz Banja Luke da se javi zaradi utvrđivanja očinstva i ispunjavanja roditeljskih obaveza. Normalno je da je gastarbajter iz Švabije odmah angažovao advokata naloživši mu da insistira na tome da se “spermogram” odvija na najpošteniji način, jer je bio prsiguran da sa dotičnom “damom” nije baš ništa imao. Posle “očitavanja spermograma” advokat odmah otrča kod tog nasamarenog gastarbajtera iz Švabije i već sa varat njegovog solidno ušuškanog doma ne gledajući ko se sve to nalazi zaurla:

“Donosim ti radosnu vest - iz ovog papira je vidljivo da ti nekada nisi bio u stanju da imaš decu !”

“Kako to ?” zajeca gastarbajter iz Švabije obliven suzama “pravde” - “pa ovo su moja djeca - imam ih troje ! ”

“Ne !” - doviknu mu “verna ljuba - “nisu to tvoja deca već poštara Sime !”

Šta bi sa gastarbajterom iz Švabije, drage moje, pretužno je i napisati. Bilo kako bilo pokušajte i iz ovoga izvući ono što na početku ovodane ispovesti duše Srbinove napisah:

DA NE TREBA SRLjATI PRI ISTERIVANjU PRAVDE.

PREPUSTIMO GOSPODU DA ON SUDI, PRESUĐUJE I KAŽNjAVA KAO JEDINI I NAJPRAVEDNIJI SUDIJA!

Krstan Đ Kovjenić

ЉУДИ ВОДЕ ЉУБАВ - ЖИВОТИЊЕ СЕ СПНАЂАВАЈУ (СЕКС)

-----------------------------------------------------------------------
"drzare":

морам признати да су текстови врло интерсантни, мада ми није јасно какве они везе имају са клубом "Sex" _?

предлажем да отворите посебан клуб где ће се дискутовати о вама (а морам признати и мени) врло интерсантним темама везаним за религију, истоеију и политику...

Поздрав...

----------------------------------------------------------------

Поштовани,

Очигледно да су приче партизанке на жалост још једно једино "дидактичко средство" у Светој Мајци Србији, јер да није тако сигурно бисте бар уочили разлику између

ЖИВОТИЊСКОГ ИНСТИКТИВНОГ СПАНЂАВАЊА (СЕКС)

и онога што чине људи

ВОДЕ ЉУБАВ !

Дакле, поштовани, покушајте бар самога себе да више поштујете тиме што ћете избегавати, бар то покушавати, да чините

НАЈЛЕПШУ СТВАР У ЖИВОТУ НА ЖИВОТИЊСКИ НАЧИН !

Свакако ћу се вратити овој занимљивој теми чим прославим КРСНУ СЛАВУ СВ. АРХИЂАКОНА И ПРВОМУЧЕНИКА СТЕФАНА, јер ми је једна од најомиљенијих максима управо ова:

ГДЕ-ГОД СЕ ПОЈАВЕ АДАМ И ЕВА

ТУ ОДМАХ ПОЧИЊЕ ДОБРА ШЕВА !

но до тада покушајте да своју мушкост не исказујете на комуњарски начин a la:

ПУШИМ, ПИЈЕМ, БУШИМ, БИЈЕМ !

или да за смисао живота узимате "синтагму" из прича партизанки:

УСЕ, НАСЕ И ПОДАСЕ !

већ да уживате у ономе из чега проистиче Љубав на следећи начин:

САМО ЉУБАВ И ЗНАЊЕ СЕ ДЕЛЕЊЕМ МНОЖЕ !

Волите силно да бисте били исто тако вољени, јер милина љубави није у СПАНЂАВАЊУ већ ВОЉЕЊУ ! Било како било на крају покушајте да утувите

ДА СУ НАЈВЕЋИ ЈАДНИЦИ УПРАВО ОНИ КОЈИМА УПРАВЉАЈУ НАГОНИ РАЗУМОМ !

Уместо рецки анималног СПАНЂАВАЊА нека вам Љубав направи бразготине у срцу, јер само тако ће вам остати нешто лепо у сећању...

С поштовањем !

Крстан Ђ Ковјенић

P.S.

О овом и оваквом начину размишљања и гледања на све(т) око себе управо онакакав какав и јесте можете више прочитати у клубу који је посвећен мојој сваколикој ништавности и налази се на:
http://klub.bgdcafe.com/view_topic.php?id=6006&strana=15

Ovo je, KPCTAHE, tvojim rijecnikom receno, odlican prilog!
Navedeni slogani s pocetka, koji se u danasnjem drustvu, nazalost, nerijetko cuju i jos cesce koriste, malo je reci da su odvratni i debilni. Svijet mnogih se svodi samo na njih same-tacnije samo njihove trenutne nagone-bolesni egoizam. Oni koji ne znaju da podijele dobrotu, ljubav i znanje, zalud zive, sreca im je jedino da ne znaju ni koliko su jadni.

ОДГОВОР ЖАКЛИНИЦИ
(пренето са: http://klub.bgdcafe.com/view_topic.php?id=9389

----------------------------------------------------------------------
"zaklinica":

Pristalice i clanovi romanse,
da li mislite da su postovi doticnog Krstana neadekvatni za ovaj klub?
ko se slaze nek se potpise.....
pa ti Krstane ako imas svooje obozavatelje prikljuci ih u svoj klub,nemoj ometati nas.
Hvala
----------------------------------------------------------------------
Помаже Бог, драга моја Жаклинице !

Ваше постове заиста исчитавам са великим одушевљењем, но на жалост немам времена да и сам на тај начин гледам на оно што се догађа око мене. Даће Бог да се ускоро сви Срби и Српкиње ослободимо од домаћих петоколонаша, балија и ватиканских педофила, те да и сам почнем да пишем Вашим стилом који је и мени веома омиљен што сам и доказао пишући не тако давно најчитаније прилоге у "Еротици" под псеудонимом Сузана Рог...

Драга моја, очигледно је да су приче партизанке код Вас посве замаглиле реалност са којом се ми Срби и Српкиње непрестано сусрећемо већ неколико деценија, чак и на сасвим, наравно погрешан начин, желите да тумачите оно о чему немате појма - општепознати смисао речи. Романса не значи ништа друго већ са ТУГАЉИВОШЋУ (музици, књижевности, сликарству, позоришним представама и сл.) упијати оно што ти надима чула. Дакле, драга моја, није романса само ТУГАЉИВА љубав према човеку или жени већ и према отаџбини, вери и сл. Мени лично не смета што Ви желите да само значење те предивне речи обојите некаквим поганим гебелсовизмима и повицима:

ОБЕСИТЕ ИСУСА ХРИСТА !

чак то сматрате великом љубављу, но дозволите и мени јаднику да имам право да
ТУГАЉИВО ОПЕВАВАМ СВОЈЕ СРПСТВО, СВЕТОСАВЉЕ И СРБИЈУ !
Што се тиче "doticnog Krstana" он се увек подписује својим крштеним именом и часним презименом, дичи својим образовањем и научним звањем, универзитетски професор и доктор класичне филологије, те би било добро да се и Ви тако представите како би свако мога да вас упореди и закључи ко је вера а ко ли невера...

Драга моја Жаклинице, није смисао мојих прилога у ономе што бисте Ви желели, некакве обожаватеље, но као српски просветитељ желим ПРЕЛЕПУ МЛАДОС СРБИЈЕ да научим да је наше једино овоземаљско свето тројство

СРПСТВО, СВЕТОСАВЉЕ и СРБИЈА

и да је то потребно чувати и волети као зеницу ока свога...

Желим Вам свако добро од Господа, драга Жаклинице, а нарочито да Вам нагомилану мржњу замени љубав, изражени кукавичлук храброст и погану развратност честитост у сваком погледу !

Крстан Ђ. Ковјенић

IDI MI – DOĐI MI LjUBAV I GROBAR TOMA
(preneto sa: https://majevica.forumakers.com/knjizevnost-f5/idi-mi-dodi-mi-ljubav-i-grobar-toma-t513.htm

Drage dame i poštovana gospodo,

Pričao sam vam o mojoj Vilmi. Sećate se da sam napisao koliko mi je draga, mada se naša veza zasniva na nečem što totalno ni jedno od nas baš ništa ne obavezuje, standardna idi mi – dođi mi veza. Da li je tu više idi-mi, ili dođi-mi teško je ustvrditi, no ne bunim se - kad nastupi faza dođi-mi nije mi bar dosadno ako ništa drugo. Mnogo što-šta o nama Srbima sam je naučio, govori sasvim solidno srpski, istina mnogo se frlji sa padeži, no nije to ono najgore – smeta mi što nikako ne može da naučio da psuje tako sočno kao što samo mi Srbi znamo. Teško mi pada kada se porečkamo a ona umesto da psuje kao kočijaš ućuti i tek tu i tamo izusti:

„Sedaj bom odšla za vedno !“ (Sada ću da odem zauvek)

Joj, drage moje i poštovana gospodo, ne mogu niti da opišem koliko mi to smeta. Ama, ljudi, sa mojom Vilmicom ne mogu ljudski niti da se posvađam ! Sve više počinjem da ustanovljavam da se i sam odnarođujem i postajem nešto bezlično, bezosećajno i beznadežno. Nije mi dovoljno to što već decenijama ne mogu da sanjam na mom maternjem srpskom jeziku a već moram da se privikavam i na to da nemam s kime da se posvađam onako naški burno, bučno i nezaboravno.

Pre dva-tri dana dolazim sa „džoginga“ nešto ranije nego inače iz razloga što sam u srcu osećao da će mi taj vikend ulepšati moja kćerkica Olja i njen sinčić Stefan. Ništa me tako silno ne obraduje kao kad burljam po džepovima i tražeću ključeve od stana začujem Stefanov piskutavi glasić u svom stanu. To osećanje kada mi se vine u naručje ne može se rečima opisati. Tog predvečerja ni moja predraga Olja, a ni moj premili Stefan nismu baš mnogo vremena gubili na meni. Moja kćerka je opsednuta nekom latino-američkom sapunicom, a unuk sa crtićima tako da su veoma brzo i jedno i drugo zauzeli najpovoljnije položaje za uživanje u svojim sobama. To me je nekako ražalostilo, jer breme samoće me je opet pritisnulo svom svojom težinom. Raspoloženje mi se nije bitnije promenilo niti posle tuširanja tako da sam pripremajući večeru za svoja najdraža bića na ovom svetu tumarao po kuhinji stalno nešto tražeći, a u stvari nisam ni znao šta tražim. Malo kad me je moja Vilmica tako silno obradovala kao tog povečerja. Da, drage moje, i ona se je odnekud pojavila. Gotovo da postaje nepisano pravilo da se mi pojavljuje baš onda kada mi najviše zagusti, najjače zaboli i najobilnije oči počnu da suze. Da li je njen dolazak bio utemeljen u njenom načinu razmišljanja,

„Samo petak je dan za metak !“ voli da kaže moja žujka-lujka,

ili nešto drugo teško je ustvrditi. Bilo kako bilo, ponavljam, silno me je obradovala i to svoje oduševljenje čak ni od nje nisam krio kao što to obično činim. Mnogo sam joj tog predvečerja smetao u kuhinji tako da je malo falilo da se moje oduševljenje razbline kao balončić od sapunice i da moja ptičica ponovo odleprša neznano kam. Vilma je htela da nas obraduje tako što je imala nameru da nam skuva nešto što će se pamtiti neprestano tvrdeći to. Videvši da je sa sobom donela tone zeleniša nisam mogao odoleti a da joj ne kažem:

„Ukoliko me budeš time hranila uskoro ćeš početi da me muzeš !“

Smetala joj je ta moja neumesna šala, no još više od toga joj je zasmetalo ono šta se je dogodilo posle večere.

Kćerka i unuk su već bili čvrsto zaspali a ja sam još uvek buljio u grobara Tomu koji je na nekadašnjoj nacionalki sprovodio svoju izdajničku, antisrpsku, neljudsku i gebelsovsku propagandu. Silno me je nerviralo što je papagajski do besvesti ponavljao:

„Samo budale se ne menjaju… Svako ima pravo na svoje mišljenje…“

iz razloga što sam na njegovom primeru mogao da konstatujem da se samo budale menjaju nagore i da pravo na mišljenje nije identično onom šta on čini – izdaje narod, veru i otadžbinu. Zaista me je to dovodilo do stanja kada se je teško obuzdati. Više od svega me je nervirao njegov dupeliz koji mu je kao postavljao nekakva pitanja na koja mu je neko antisrpski dresiran već napisao odgovor.

„Teško narodu gde grobari „svoje mišljenje“ nameću kao dogmu !“ sam gotovo zaurlao.

Vilma me je upozoravala da se smirim, no još više sam se užestio kada joj nisam mogao dokazati da je žalosna sama činjenica da samo u svetoj zemlji Srbiji grobari mogu na nekadašnjoj nacionalki da iznose „svoje mišljenje“, a to pravo nemaju profesori i doktori nauka. Moju Vilmicu je to moje tumačenje baš pošteno umorilo, okrenula se na drugu stranu i jednostavno prozborila:

„Lahko noč ! „ (laku noć)

„Ej, neće moći ove noći !“

milozvučno, gotovo cvrkućući, uzvratih mojoj dragoj Vilmici. Bacih daljinski upravljač od TV-a tako da se je raspolovio tresnuvši u nešto tvrdo.

Grobar Toma napokon začepi labrnje, a ja poleteh, lagan kao perce, nošen omamljivim daškom silnog osećanja kad razum ustukne mesto milini tela, ka nebeskim visinama zajedno sa svojom idi mi – dođi mi ljubavlju

Krstan Dj. Kovjenić

FELONIJA TADIĆEVIH PURITANACA
(preneto sa: http://klub.bgdcafe.com/view_topic.php?id=6006&strana=16

Drage moje i poštovana gospodo,

Kad-god mi dan po svežem mleku zamiriše, a ovaj mi je gadno zamirisao da se topim od te jebozovne miline, nisam baš presrećan zbog toga da bih od siline uzbuđenja đipnuo kroz zatvoren prozor mog solitera, jer dosadašnje veoma bogato iskustvo nepopravljivog mnogogrešnika me upozorava da će i ovoga puta da se desi sve ono što i do sada bi jedini epilog ljubavi na prvi pogled:

- puno spiskanih para, a baš nikakvog ćara,

ali ipak ne hajem zbog tog čangrizanja sopstvene savesti, nastavljam da zviždućem dok popravljam kravatu, razvlačim osmeh od uva do uva dok buljim u svoj odraz u ogledalu i očigledno zadovoljan onim što vidim ne mogu odoleti a da po ko zna koji put glasno ne konstatujem:

„Bravo, majstore ! Tvoj šarm obara još uvek s nogu – hvala Bogu !“

Srećan sam, presrećan, bre, more, Srbine, što mi mnogi dani baš tako (za)počinju, a još presrećniji što o toj i takvoj neopisivoj milini ne ćutim, mada tim svojim činjenjem dajem odličan povod razno-raznim puritancima,

(puritanci = „čistunci“, zanemoćali „čistunci“, zanamćoreni „intelektualci“, zlonamerni mrgudi-karijeristi, ili svakolike a naročito rigidne, moralne i psihološke krhotine… njihovo pravo lice i naličje sam donekle obasjao svojim prilogom pod naslovom: „Šta nam to rade antihristi, belosvetski kriminalci i nesoji !?“ na: http://forum.srpskinacionalisti.com/viewtopic.php?f=1&t=5654&p=56787 )

naročito onim kaki obojenim koje predvodi Boris Tadić, da životinjski zaurlaju i manijački sa svih strana nasrnu na moju svakoliku ništavnost. Priznaću vam da ako išta u životu mrzim onda su to svakako ti i takvi „moralni čistunci“. Ovako naprćim usne, stisnem šake i ukočim pogled kada samo čujem kada mi neka lelemuda-luda nastasa o nekakvom svakolikom savršenstvu, kontrolisanju, kanalisanju i sakrivanju osećaja i telesnom, duhovnom, intelektualnom, jezičkom, moralnom i svakolikom uzdignuću i dobročinjenju samo onda kada si obavijen felonom (deo svešteničke odežde – ogrtač izatkan od zlatnih ili srebrenih niti koji podseća na pelerinu) i natakaren na amvonu

(AMVON = grč. άμβων - uzvišenje), uzdignuti, obično za visinu jedne stepenice, podijum na soleji svetog hrama Gospodnjeg, ispred oltara odnosno ikonostasa. Sa tog uzdignutog mesta đakon za vreme bogosluženja izgovara jektenije, čita Apostol i Jevanđelje a sveštenik drži propoved… ime je dobilo po jednom brežuljku iznad Jerusalima sa kojega je Gospod Isus Hristos držao propoved…) .

Ma šta činuli ti i takvi svakovrsni bednici, čak i onda kada bi bili zaogrnuti sa više felona odjednom, može se nazvati jedino i samo jednom rečju FELONIJA (nov.lat. felonia = IZDAJA, VERELOMSTVO ), jer su bili, jesu i ostaće FEL (lat. fel, fellis, n. = OTROV, ČEMER). Istina je da njihovo činjenje kod moje svakolike ništavnosti prečesto izazove dijareju, ali šta je tu je – pustim vodi i DS puritanci odu.

Drage moje i poštovana gospodo, mada danas imah nameru da vas upoznam sa mojom idi mi dođi mi ljubalju, preslatkom mojom plavojkom Vilmom, to ne činim iz razloga što znam da će sam ovodanašnji uvod moje srcemnapisane ispovesti izazvati čoporativno kevćanje, lavež i zavijanje UDB- a džukela Borisa Tadića i red je da ih već sada postavim na pravo mesto – stub srama i smetlište istorije. Njihove bolesnoume tirade, drage moje i poštovana gospodo, mi sve više smetaju i sve češće me sputavaju u mojim ispovestima. Zaista mi se gade oni koji stalno (pro)gunđaju:

„Zašto ?“

i nikako da utuve:

„ A zašto da ne !?“

Oni kojima čak smeta i miris, boja i ukus mojih reči i stalno mi popuju mrgudno dobacujući:

„Ova reč bi bila prikladnija… !“

Time iskazuju jedino i samo svoj svakovrsni kukavičluk, totalnu inferiornost i namćorsku impotentnost, jer da nije tako sigurno bi znali da je:

Najukusnija, najmirisavija i najlepše obojena je ONA STVAR pa ipak ni jedanput nije spomenuta u Mojsijev Petoknjižju i meni to, gle čuda, baš nimalo ne smeta. To nije i ne može da bude razlog da je sam ne bih opevavao onako kako znam i onako kako ONA STVAR i zaslužuje.

U tom i takvom mom svakodnevnom činjenju me sigurno nikada neće moći ni omesti a kamo li zaustaviti

FELONIJA TADIĆEVIH PURITANACA !

Tim i takvim FEL- ovima (lat. fel, fellis, n. = OTROV, ČEMER) mogu i želim da poručim jedino i samo ono što im upravo poruči iz Minhena veliki Srbin Emir Kusturica:

„KO NE VOLI DABIĆ RAŠU
POPUŠIO KARU NAŠU !“

i Bora Čorba:

„ VIŠE VOLIM MLADIĆA OD BORISA TADIĆA !“

Krstan Đ. Kovjenić

НЕОПРОСТИВИ ГРЕХ ЈЕ ДОЗВОЛИТИ ДА СЕ ЉУБАВНА ИСКРИЦА САСВИМ УГАСИ !

Предрага моја Жаклинице, јој, како ме Твој поглед мами - волео бих да будемо сами, мислим да сам у свом прилогу под насловом DINO, HVALA TI ! (види на: http://klub.bgdcafe.com/view_topic.php?id=6006&strana=9

срцолики делић тог мог дела заиста написаног душом изгледа баш овако:

------------------------------------------------------------------------

...Kao što vam već u prošlom prilogu opisah moja jedinica je posve slična meni – uživa u spontanosti, iskrenosti i dobronamernosti i ne opterećuje se dužinom već kvalitetom ljubavne veze. Veoma mi je drago što je samopouzdanje u nje veoma izražena vrlina i da nikada raskid veze ne doživljava kao nekakvu tragediju, jer duboko veruje kao i moja malenkost da posle ljubavi koja se gasi tinja neka nova koja će da bude još veća, lepša, mirisavija, ispunjenija, svaršenija i vatrenija. Celim bićem predaje se trenutnoj vezi, a sa onim prošlim održava najprijateljskiji odnos. Nikada svoje partnere ničim ne opterećuje – daje im totalnu slobodu, ali to isto uvek zahteva i za sebe. Blentove koje se na nju ponekad (na)kače zbog „ćara i para“ veoma brzo prozre, prezre, pljune i šutne u smrdljivo dupe. Nju nikada ne zanima, hvala Bogu da mi je pomogao da joj još kao detetu to usadim u srce, ko je odakle, kakvo mu je imovno stanje i koje su mu kvalifikacije, funkcije, ili radne obaveze – sve što nju zanima jeste da je pošten čovek, da ima dobre namere i da i sam sve to gleda na isti način...

------------------------------------------------------------------

да је неопростиви грех

ДОЗВОЛИТИ ДА СЕ ИСКРИЦА ЉУБАВИ ИКАДА УГАСИ !

Молим и Тебе а и све друге који ово прочитају, драга моја Жаклинице,

ДА ТАЈ ЗАИСТА ДУШОМ ЗАПИСАН ВАПАЈ СРЦА ИМАТЕ УВЕК НА УМУ КАДА ЉУБИТЕ И БИВАТЕ ЉУБЉЕНИ !

ЖЕЛИМ ВАМ ИЗОБИЉЕ ЉУБАВИ, ЈЕР САМО ЊЕНО ВЕЛИЧАНСТВО Љ У Б А В ЈЕ ОНО ШТО ЧОВЕКА ЈАЧА !

Крстан Ђ. Ковјенић

КАКО ЈЕ ХАСЕ НАГРАИСАО
(ХАСЕ, ПРАСЕ И ИЋИ НАДАСЕ)
(види на: http://krstanovkutak.forumotion.net/-f2/--t9.htm

(пренето са: https://www.facebook.com/krstan.k?ref=profile#/profile.php?id=1567380611&ref=nf

Драги Ниџо,

Много ме, баш премного, подсећаш и ликом и делом на моје јуноштво док још бејах жуљач скамија у промајном, баздавом и воњавом интернату богословије "Св. Арсеније Сремац" у Ср. Карловцима. Неколицина моје тадашње сабраће куји су сада профе у тој елитној установи се куну да дух "др ШУЛЦА“, тако ме зазваше, лута тим мрклим кулоарима, нађе се и покоја Ср.карловчанка које редовно доносе цвеће и гунђају –

ГДЕ ЛИ ЈЕ ОНАЈ КОЈИ МЕ ОСТАВИ БЕЗ СРЕЋЕ !?

Велика штета је што сада нема "Еротике", то је био најчитанији медиј у то време, тада писах за исти под псеудонимом "СУЗАНА РОГ" (Доћиће ми главе, убио је Бог !), јер

ЈЕДИНО СИ ТИ ТАЈ КОЈИ БИ МЕ У СВЕМУ ДАЛЕКО ПРЕВАЗИШАО !

Размишљај о томе и увек, баш увек, пиши срцем, орнаментиши душом, цакли разумом и овлажи сузама свако слово које ти из душе истисне Господње Провиђење. Само тако и никако другачије постаћеш и осетићеш за живота бесмртан. Живети у срцима и имате срце до грше испуњено љубављу је једина овоживотна милина која сваки атом тела лептира до бола ! Није то само Љубав, већ СВЕТИЊА КОЈА У СРЦУ ТИЊА !

Велики поздрав теби и твојим, мени веома драгим, укућанима !

Крстан Ђ. Ковјенић

ЛЕПТИРАЊЕ !
(пренето са: http://klub.bgdcafe.com/view_topic.php?id=12341

Баш је лепо ово пасторално штиво о "крду антилопа", но када бисмо те антилопе зазвали РОЈ ЛЕПТИРИЋА који се врцкасто лептирају тамо негде на релацији између пипка и шупка све би било заносније, радосније и уштогљеној намћорости пркосније... Немојте размишљати о томе, али чините све да вас РОЈ ЛЕПТИРИЋА почне да чачка управо тамо где их и сместих, јер, немојте заборавити то, ЉУБАВ за ТЕЛО је ИСТО што је и МОЛИТВА за ДУШУ... Е, о томе већ можете полако да размишљате... На здравље вам лептирање !

Крстан Ђ. Ковјенић