Pjesme posvecene Svetom Savi

Sveti Sava


Ko udara tako pozno u dubini noćnog mira
Na kapiji zatvorenog svetogorskog manastira?
"Već je prošlo tavno veče i nema se ponoć hvata,
Sedi oci,kaludjeri otvorte mi teška vrata.
Svetlosti mi duša hoće,a odmora slabe noge,
Klonulo je moje telo,umorne su moje noge-
Al je krepka volja moja,što me noćas vama vodi,
Da posvetim život rodu,otadžbini i slobodi.
Prezreo sam carske dvore,carsku krunu i porfiru,
I sad evo svetlost tražim u skromnome manastiru.
Otvorte mi časni oci,manastirska teška vrata,
I primite carskog sina ko najmladjeg svoga brata...."
Zaškripaše teška vrata,a nad njima sova prnu
I s kreštanjem razvi krila i skloni se u noć crnu.
A na pragu hrama svetog,gde se Božje ime slavi,
Sa buktinjom ,upaljenom,nastojnik se otac javi.
On buktinju gore diže,iznad svoje glave svete
I ugleda,čudeći se,bezazleno,boso dete.
Visoko mu bledo čelo,pomršene guste vlasi,
Ali čelo uzvišeno božanstvena mudrost krasi.
Za ruku ga starac uze,poljubi mu čelo bledo,
A kroz suze prošaputa:"Primamo te,milo čedo".

Vekovi su prohujali od čudesne one noći-
Vekovi su prohujali i mnogi će jošte proći-
Al to dete jošte živi,jer njegova živi slava,
Jer to dete beše Rastko,sin Nemanjin,Sveti Sava.


Vojislav J. Ilić

Sveti Sava


Nad atonskim hramom,još u davno vreme,
Podiže se bura usred noći neme.

I dok mračnim krilom za nebo se hvata,
Neko živo lupnu u hrastova vrata.

Iguman se diže.Na ulazu samom
stojalo je momče,uvijeno tamom.

U njegovoj ruci,što je gore diže,
Upaljena luča rujni plamen liže.

Dim se vije,mota-i koluti jure
U kapiju tvrdu i zidine sure.

Ko je ovo momče?Koji jad ga slama?
I šta traži noćas od Božijeg hrama?

Crn ,sebarski plašt mu mlada pleća krasi,
Po kojem su pale kovrdžaste vlasi.

A po vitkom stasu,što ga diči tako,
Tvrdim se je likom opasao jako.

I on smerno stoji.O njegovom vratu
Samo krst treperi u suvome zlatu.

To bejaše Rastko.Sin Nemanjin to je,
Što je carske dvore ostavio svoje-

Jer ga ljubav goni,jer ga želja slama,
Da postane slugom Božijega hrama.

Crn,sebarski plašt mu mlada pleća krasi,
Po kojem su pale kovrdžaste vlasi.

I nad lepom glavom,u dubini mraka,
Sjajan kolut sija od najlepšeg zraka.


Vojislav J.Ilić

Život Svetog Save


Gladan i žedan svetosti
Napustio je zemlju
I svoje i sebe
Stupio je u službu
Krilate gospode

Čuvao im zlatorune oblake
I timario gromove i munje
Sapete u knjižurinama

Potrošio je sve svoje godine
Zaradio zmijoglavi štap

Uzjahao je štap
Vratio se na zemlju
I tu našao i svoje i sebe

Živi bez godina bez smrti
Okružen svojim vukovim




Sveti Sava


Oko njegove glave lete pčele
I grade mu živi zlatokrug

U ridjoj mu bradi
Zasutoj lipovim cvetom
Gromovi s munjama igraju žmurke

O vratu mu verige vise
I trzaju se u gvozdenom snu
Na ramenu petao mu plamti
U ruci štap premudri peva
Pesmu ukrštenih puteva

Levo od njega teče vreme
Desno od njega teče vreme

On korača po suvom
U pratnji svojih vukova

Vasko Popa

Suzna Molitva



Izbliza smo se gledali vuk i ja
Dva tužna sužnja dva rodjaka retka
A ne znadosmo ko u kom robija
Ni šta od čega razdvaja rešetka
U zbegu koji još zovu Srbija
Tu gde se zgara vatra sa Vračara
I sriče tvrda azbuka vučija
Ako si onaj od koga sve poče
Na čije oči naša tuga sija
I stid i jarost utrojenog pretka
Senko u temelj živa uzidana
Nerazlučena s nama od početka
Suzna molitvo Oca svoga Oče
Izvedi krotki čopor iz zindana
Da pod lipama liturgija počne.


Rajko Petrov Nogo

Na Svetoga Savu


Kad ste juce, mila deco,
Svi radosni bili,
Cistom dusom svete pesme
Ugodniku vili,

Pesme vili na njegovu
I na svoju diku,
Svetom Savi, srpskog roda
Prvom prosvetniku,

Na me pade, ne znam zasto,
Neka briga ljuta,
Uzadn'o sam toga dana
Nekoliko puta.

Sec'o sam se crna mraka
I borbe krvave,
Pa sam gled'o u ikonu
Svetitelja Save.

Odvele me brizne misli
Do onih krajeva
Gde jos ni sad srpskoj deci
Srpske skole nema.

Kako je to njima tesko
Lutati po tami,
U tudjini, u nesvojti
Videti se sami.

Blago vama, mila deco,
Kojima se daje
Da u svakoj dragoj skoli
Pribirate znanje!

Gde s' jezikom mile majke
Svaka vrlost budi,
Gde s' ucite da budete
I Srbi i ljudi.

Stujte skole kao temelj
Buducnosti prave,
Srpsku skolu k'o amanet
Svetitelja Save.

Blago vama iduc' k znanju
Po srpskome putu,
Al' ja placem kad god vidim
Granu otikinutu.

Sveti Sava

Ti ostavi: biser, smaragd i rubine,
kojima tvoj otac Nemanja te zasu,
mesto carske krune- uze kamilavku,
a mesto porfire- uze crnu rasu
i ode, cak tamo, u Hilandar sveti,
da poznas zivota odrecenje pravo,
da slusas i vrsis zapovedi Bozje,
ugodnice Boziji, Svetitelju Savo!
Al' borba medj' bracom- zla kob nasa stara-
ne mogade, ipak, tvom sluhu izmaci:
ti, s krstom u ruci, cak iz Hilandara,
dodje svojoj krvno zavadjenoj braci,
i, s ljubavlju krotkom, medj nozeve njine,
ti, stade, k'o Bozje olicenje pravo,
i svakome pruzi po grancicu mira,
krotki mirotvorce, Svetitelju Savo!

" Na spaliste Vlaha!"- Sinan pasa grmnu,
Donese tvoj civot...potpalise grane.
Ali vetar dunu i dize tvoj pep'o
i raznese svetom, na cetiri strane,
i svud, gde god pade trunka tvoga praha,
onamo se dize- k'o za cudo pravo-
ili srpska skola, ili crkva sveta,
izabranice Bozji, Svetitelju Savo!
I sad tvoja himna pobednicki zvoni
puna krepke vere, poleta i maha:
To je ljubav tvoja razneta po svetu
kroz cestice tvoga mucenickog praha,
i ta ziva pesma, sto kipi k'o reka
dizuci se k tebi, cak u nebo plavo,
slavice te gromko od veka do veka,
vecna nasa slavo, Svetitelju Savo!

Danas, kad srpska omladina cela
pristupa ti, s puno poboznosti svete,
da najlepsi venac od najlepseg cveca
oko tvoje drage ikone oplete,
i dok sveca slavska treperi i gori
poklici se dizu do neba u plavo:
" Oce srpske skole i crkve nam svete,
slava tebi, Svetitelju Savo!"

Napisao Vojislav Ilic Mladji