Vaskrshnja poslanica Vladike zvornichko-tuzlanskog Gosp. Vasilija

Васкршња посланица Владике зворничко-тузланског Господина Василија
Бијељина, 16. април
ПРАВОСЛАВНИ ЕПИСКОП
ЕПАРХИЈЕ ЗВОРНИЧКО-ТУЗЛАНСКЕ
У Бијељини, о Васкрсу 2009. године


ДРАГА БРАЋО И СЕСТРЕ, БЛАГОЧЕСТИВИ НАРОДЕ ЦРКВЕ НАШЕ,

Вијест о Ваксрсењу Цара Славе одјекнулa je и проширилa се по васиони брже од свјетлости славећи побједу већу и славнију од свих које до тада бијаху извојеване. Оваплоћени Логос Божији, сличан човјеку у свему осим у гријеху, Васкрсава из гроба, смрћу уништивши смрт и свима дарива Живот Вјечни. Јер не бијаше могуће да Онај који је створио све буде држан у власти смрти. Ад се затресе од присуства Христовог и попуцаше окови свима онима који бијаху у стегама ђавољим.

Свијет не препозна одмах Истинског Месију, о коме пророци говорише. У свијету препуном мржње и испуњеног земаљском славом и благом, нудити љубав значило је бити осуђен од стране свијета препуног таштине и гријеха. Христос поручи свијету: „Љубите“, а свијет Њему одговори : „...Распни га, распни! Крв његова на нас и на дјецу нашу“(Лк.23,21, Мт.27,25). Христос поручи свијету: „Ако те ко удари по десном образу твом, окрени му и други“(Мт.5,30), а свијет, не губећи ни часа, пресуди му без кривице и осуди на крсно страдање. Ријечи мржње које позивају на разапињање слушамо свакога дана од робова гријеха и са истим ужасом оне одзвањају у ушима оних који са сузама у очима преживљавају заједно са Христом Голготу Великог Петка.
Тама Великог Петка надви се над бестидним родом људским, цијела творевина се помрачи, сунца нестаде, животиње се узнемирише, људи уплашише, а завјеса храмовна се раздера на пола. Нико тог момента не би преплашен као Сатана, господар таме, јер Цар Славе сиђе и освијетли таму, и са љубављу узе за руке све оне који лежаху у гробној тами рекавши:„Ја сам свјетлост свијету, ко иде за Мном неће ходити по тами, него ће имати свјетлост живота“ (Јн.8,12).

...
Умири се тада цијела творевина коју обузе тишина али то не бијаше тишина самоће и безличја него тишина ишчекивања онога о чему су пророци пророковали, због чега и постојимо. То бијеше радосна тишина пред „побједу на побједама“.
Са првим зрацима сунца које се рађало на истоку и миловало природу умилније него икада, попут мајке која милује своје дијете са љубављу, Христос устаде! Бљеснуло је сунце изнад свих гора, планина и мора, јаче, свјетлије и топлије него икада. Птице запјеваху радосно, јагањци по пашњацима скакутаху весело и цијела творевина побједоносно запјева: Христос васкрсе! Анђео Господњи затруби тако гласно да небеса затреперише и свима преко жена мироносица објави: „Није овдје, него устаде“ (Лк.24,6)!

Па зар је ико могао посумњати да ланци смрти могу држати Створитеља свијета?! Зар је ико могао посумњати да тама може побиједити Свјетлост и да смрт може надвладати Живот?! Зар је ико могао посумњати да ће нас напустити Онај који нас вјечно љуби чак и онда када ми не љубимо Њега?!
Многи догађаји достојни помена из историје људске, многи проналасци, многе битке и превирања свјетска, оставили су печат у историји рода људског, али ни један не бијаше велик, значајан и спасоносан као Христово Васкрсење, јер Васкрсењем Христовим и нама је дат залог васкрсења. Шта је тренутак спрам вјечности, шта је овоземаљски тренутак славе спрам „побједе над побједама“? Тражећи смисао живота многи се не обазиру на побједу Живота над смрћу и настављајући безлично и бесциљно тумарати по беспућима овога свијета.
....

...
Доста је данас несрећних међу нама јер не знају да одреде свој циљ, јер не могу да препознају прави смисао живота. Тражити смисао у материјалности, у земаљском благу, носи са собом пад у провалију без дна. Ходати свијетом без циља и по странпутицама живота јесте највећа људска трагедија јер нам Господ каза да је Он Пут, Истина и Живот. Он је Пут којим требамо ићи одјевени у Истину како бисмо отворили врата Живота вјечнога.
„Јер каква је корист човјеку ако задобије сав свијет а души својој науди?“ (Мр. 8,36). Поставимо себи питање: Колико размишљамо о овим ријечима? Да ли уопште размишљамо о њима или када нам неко предочи ове ријечи живота ми одговарамо:“ Немамо времена данас, има времена, прочитаћемо, размислићемо“. Знамо ли уопште да крај овоземаљског живота никоме није познат до Оцу нашем небеском? Боримо се за то, браћо и сестре, да када се погледамо у огледало живота угледамо у себи лик Божији, да будемо духовно-тјелесни горостаси, мудри као змије и безазлени као голубови. Боримо се да се Свјетлост Христова Васкрсења зацари у нама, и да се никада не угаси тај непресушни извор љубави, јер само онда ћемо моћи казати да смо близу врата Царства Небеског.
Срца су нам врло често окамењена. Постали смо хладни и безосјећајни на туђе несреће, а разлог је отуђеност од Бога, од ближњих и наша гордост. Разлог је и свакодневно сервирање лоших, неистинитих или полуистинитих вијести преко електронских и штампаних медија. Навикавамо себе да слушамо само лоше вијести. Губимо радост живота само зато јер не знамо шта је радост. Чини се да губимо контролу над нашим животима, над савременим технологијама, над животном околином и умјесто да обожимо себе и сваки дио овоземаљског живота, у мјери у којој се то да учинити, ми постајемо робови. Господари, а за то смо створени, постају робови творевине. Станимо пред лице Божије без предрасуда, без самооправдавања и сагледајмо се истински какви смо. Претварамо се у безличне особе које у зачараном кругу глобализма, свакодневне трке и пролазних вриједности заборављају на вјечно и непролазно. Газимо једни преко других халапљиво, раширених зјеница вапећи за царством пролазним а заборављамо да ово царство рђа и мољац изједа. Бојим се да ће многи пред крај овоземаљског живота када погледају иза себе видити само пустош и смрт.
...

...
Морамо се подићи из мртвила духовног и поново уселити у душе наше дјечију радост, осмјех и ведрину, јер Христос је Васкрсао. Морамо се угледати на дјецу јер за њих Васкрсли Богочовјек каза да је таквих Царство Небеско. Само у бијелим хаљинама сатканим Божанском љубављу, са дјечијим осмјехом на лицу и срцем у коме дише Господ, устајаћемо пуни живота и неуморно ћемо се радовати сваком новом дану. Само ако прихватимо да нам смрт ништа не може ако је Бог у нама и ми у Богу, радоваћемо се непрестано. Радујмо се браћо и сестре јер имамо разлога за радост. Смрт је побјеђена, пут ка животу нам је отворен.

Зато, пронађимо себе на Христовом путу свјетлости, спасења, љубави и вјечних вриједности и гледајући ближњега свога поред себе очима топлине и љубави, запјевајмо радосну химну "О велика и најсветија Пасхо, Христе! О Мудрости, и Логосе Божији, и сило! Дај нам да се још присније причешћујемо Тобом у незалазни дан Царства твог. "

Желећи да сви у радости, миру и весељу сретнемо Васкрслог Господа Христа, поздрављам вас са сверадосним поздравом, побједе Живота над смрћу,



Христос Васкрсе!

Ваш молитвеник пред Васкрслим Христом

Епископ зворничко-тузлански

+ Василије

http://www.eparhijazvornickotuzlanska.org/opsirnije.php?id=539&kategorija=1