Majevicka pripovijedanja

Svi ste sigurno slusali vrlo zanimljive istinite price starijih ljudi sa Majevice, vasih predaka, ljudi iz sela...
Predlazem da bar neke od njih sacuvamo od zaborava.

Ja čekam da neko drugi počne prvi da prepričava , sramota je sve ja .

ajde mare,ti ne mozes biti dosadan nikako,kad bi samo ti piso,ne bi nam dosadio,naprotiv,samo si sve vise zanimljiviji...pocinji da pises svoje price...

lija ::

Svi ste sigurno slusali vrlo zanimljive istinite price starijih ljudi sa Majevice, vasih predaka, ljudi iz sela...
Predlazem da bar neke od njih sacuvamo od zaborava.

Prica jeste i stara a da li je istinita?

Evo jedna prica ili pripovijedanje koja je mozda i na Majevici pocela jos prije 2ooo god.
Tako malo se vratimo u proslost .Majevica kada je bila granica dvije rimske provincije
Dalmacije i Panonije.Tada se Majevica nalazila na granici tih provincija.Samo vjerovatno
tada nije bila granica u smislu kao danas.Nego tada su uglavnom na majevickom podruciju
zivjeli Iliri ili tacnije neka ilirska plemena.Takodje mozda cak pleme "breuci"se nalazilo na
sjevernoj strani.Tada se vjerovalo u mnogobostvo.Jedan od glavnih tadasnjih bogova je
bio SILIVAN.To je bio kao bog pastira.Koji je prikazivan uglavnom kao tijelo covjecije,noge
kozje i na glavi rogovi koze.Uglavnom je svirao frulu ili sviralu.E sada ide ona pripovijetka
koja je tako stara a odrzala se i sigurno je vecini poznata..

U sumama i kod izvora u gluho doba noci moze se naici na "Vilino kolo".To vilino kolo
je sastavljeno od vila koje igraju u kolu i pjevaju.Sviranje i pjesmu vodi Silivan.To je muzika
i svirka ako se na nju naleti ne moze odoljeti nego se mora prici i igrati u tom kolu.

I ja sam kaao sasvim mala slusala price o "vilinom kolu" ali malo drugacije, tj. da je to jako opasno. Navodno je moj prandjed vidio "vilino kolo" i to je bio jako tezak dozivljaj, ali se ne sjecam kako je to kao izgledalo i zasto. Onda je valjda otisao da mu izliju stravu i tu su mu rekli da mu se to desilo jer je u dzepu imao nesto sto se jede kad je isao u wc.

lija ::

I ja sam kaao sasvim mala slusala price o "vilinom kolu" ali malo drugacije, tj. da je to jako opasno. Navodno je moj prandjed vidio "vilino kolo" i to je bio jako tezak dozivljaj, ali se ne sjecam kako je to kao izgledalo i zasto. Onda je valjda otisao da mu izliju stravu i tu su mu rekli da mu se to desilo jer je u dzepu imao nesto sto se jede kad je isao u wc.

Vjerovatno mislis na "vilino kolo"gdje se vjetar na putu ono vrti u krug...kao i to je neka
vrsta "vilinog kola"...pa kao moze se "naograjsati"ako se prodje kroz njega...

Ovaj primjer prethodno sto sam naveo je kao mit i vjerovanje naroda proisteklo iz price
kada je bilo mnogobostvo zastupljeno kao religija....Vjerovatno postoji i druge verzije prica
i mitova o "vilinom kolu"

Meni je jedan poznanik iz Tutnjevca prichao o ,,vilinom kolu,, tj. da je vidio tu ,,pojavu,, znachi, prave vile su se motale oko njega, u kasne nocne sate, mozda i negdje oko zore (shta je ovaj radio da to doba ,ko ce ga znati ???) i pruzale mu ruku.... ne bi li ga povukle za sobom u visine a on se otimao, i onda su ga odjednom ostavile na miru
E sad mi ,,ovaj moj,, reche: da im je pruzio ruku i da je ,,upao,, u vilino kolo, pustile bi ga sa visine i on bi se raz'bio k'o...... lubenica

Ja sam ovo shvatio kao ozbiljna pripovjedanja , a ne ono kao "priče iz strašne šume ".
Evo baš mi je skoro pričao jedan dobrodušni djed , kako se sjeća svog djetinjstva i čuvanja svinja po planini , koje je djeci bila nekad glavna obaveza .

"Ma bilo je nas djece tu pe-šes , uglavnom su bii svi stariji od mene , pa sam ja moro i za njih trkat oko krmadi , sjećam se da je naš Ostoja uvjek noso neku čakiju pa osiječe lijep prut brezovac pa ga našara da ga je milina viđet .I tak od jutra do mraka za onim krmadima po planini , išlo se to prije , moralo . A jednom mi vidimo ukraj njive u ladu leže neki vojnici ,moglo bi to bit četeres pete ne bi moglo prije , nji jedno tri - četri , ne bi nam svedno al smotriše i oni nas pa jedan ustade i priđe nama . Povisok nako momak ,a lijep da ljevšeg čoeka nisam ni do sad vidio , u uniformi i na kapi mu kokarda , plave kose duge gotov do laktova , oko pasa kožni opasač a pištolj mu ponisko stoji i na njem sjećam se na dršci nekakve đinđuve pa meni ko dijetu bilo inresantno . Pita mene čija su krmad , a ja mu sve po redu govorim , ova su od ovog ova su od onog , kad mu rekoh da su jedna krmad od nekog gazde koga je on znao , reče mi da uvatim jedno pomanje i pokaza mi tačno koje , malo jedno šareno sa onim kićankama ispod vrata . E otaj što me pito za krmad je bio pokojni Neđo Orlovac , a sa njim je bila družina i međ njima jedan što se odvoji od sofre i osta gladan , malo stariji od njih , reče srijeda je đeco danas se posti i ne šćede jes s njima , e to ti je bio tvoj prađed laka mu zemlja .

E upravo sam mislila na ovakva-izvorna pripovijedanja. Mare kao da je ovo snimao pa zapisao, sudeci po nacinu pripovijedanja i izrazima.
Kakva sam ja pripovijedanja od popkojnog djeda propustila da zapisem, nikad to sebi necu oprostiti. Bila je to knjiga, samo je trebalo snimiti i to zapisati. A ja to vise ne znam lijepo prepricati, a i pozaboravljala sam dosta toga.

Sticajem okolnosti , prije par godina se zadesim na nekakvoj sahrani u jednom selu blizu manastira Papraće . Selo se zove čini mi se Kamenica , kako mi rekoše poveliko je i raštrkano je na više okolnih brda , a stanovništvo je mješovito , malo Muslimana pa malo Srba i sve tako .
Tamo skoro da nikog i nisam poznavao osim pokojnikovog sina , koji mi je radni kolega , pa se nađoh u društvu nekih starijih ljudi , koji se zainteresovaše za me malo bolje pošto im rekoh da sam iz Majevice .

Ma Boga ti ?Upita jedan čiča .
A iz kojeg si mjesta tačno ?
Iz Priboja rekoh .
A ima li tamo u Priboju Gajića ?
U prvi mah pomislih da nema ali se sjetih da su "Jefići" iz Priboja u stvari Gajići samo ih po nekakvoj babi Jefi koja ih je izrodila zovu onako , kao pogrdno , Jefići .
Ima rekoh , ima ih u Rastošnici , a ima ih i kod mene u selu pe-šes kuća .
Ej moj sine , reče ovaj djed , bio je iz Majevice jedan četnički kapetan Gajić Ilija se zvao , on ti je sav ovaj kraj spasio od ustaša . Pamtim ja dobro ,mlad čoek nak pokrupan , nem ni brade , al oficir pravi , sija mu se kokarda na kapi a taze uniforma na njem , ma ko da ga sad gledam . On je bio ovdi četeresprve , ono kad su ustaše odvodile u logore i dokle je on stigo u ovom kraju tu su Srbi i ostali , đe nije to su ustaše odvele i pobile . Moj mu je otac palio svijeću dok je bio na ovome svijetu i nije sam on neg mlogi ovda svijet . Nema onoga koji ne pamti dobrog ovdi ot tog čoeka , i da njega nije bilo ni ja možda sad ovo tebi ne pričo.
A ne znaš ti za njeg , kaeš , nisi čuo ? Nisi ni mogo sine mlad si ti , a ono i nije se smjelo pričat svašta u onoj državi .
Poslije smo čuli da je taj Ilija pogino 1942 godine , pred crkvom u Priboju nakav ga ološ ubio . O Bože kakav je to čoek bio !

Pošto se u društvu sa nama nalaze još dvojica starijih ljudi , jedan od njih čuvši o čemu govorimo dodade još i ovo ;
Viču sve za ustaše Šimić , Šimić , a to neki tam njiov komandant ,ko vele mlogo opasan .Ode Ilijina družina u mrak jedno veče , kad eto ti ih vode trojicu ustaša i pred njima Šimića živog . Ma nem , taj ti je Ilija bio zvijerka , on nije dao nikom metka opalit , vak kad idu neđe u akciju , upanu tam kod njih i podave ih žive . Ma nije bilo u ovom ratu tak sposobni .
On ti je kažu u kraljevoj vojsci bio narednik , a to ti je bilo nešto .

Лијепо је кад се неко сјећа некога по доброме !
Не знам како погибе, али Илија Гајић је био комадант Планинског батаљона, Мајевичке четничке бригаде.

Citat :

Наиме, војвода Керовић је чак пре Леке сазнао да је врховни командант- министар Југословенске војске у Отаџбини армијски ђенерал Дража Михаиловић именовао 04.03 1942. године за команданта Мајевичке четничке бригаде капетана Леку. На састанку себи блиских команданата ( капетан Вукашин Суботић начелник штаба,Ђуро Бижић комадант Дринског батаљона, Илија Гајић командант Планинског батаљона, Ацо Медунић комадант Брчанског батаљона... ), дана 25.априла 1942. године Војвода је мало одударио од војне дисциплине и субординације наметнуо се за команданта, о чему сведочи сачувано писмо упућено Дражи. Занимљиво је да након успешних борби 24-27 маја 1942. године ( у којима је против 7 - 8000 усташа знатан допринос дао капетан Леко са својим одредом ) примирје са непријатељем у Лопарама је потписао 30.маја 1942.године опет војвода Керовић. Ово примирје је било највеће остварење четничке борбе у овом нашем крају. Примирјем је практично створена такорећи мини држава српског становништва тадашња 4 среза ( бијељински,брчански,тузлански и зворнички), а овај резултат четничке борбе је највише допринео да Срби у четвороуглу Бијељина - Брчко - Тузла - Зворник избегну спремљени геноцид.

"Iako sam jednom ranije pominjao Nikolu Hajduka , sad ću nešto više reći o tim događajima . Dana 15.08.1942.godine u Tobutu susreli su se vojvoda Radivoje Kerović i Spasoje Perić zvani Ribić na terenu između kuća Dželića i Savića. Sa Radivojem je bio kapetan Ilija Gajić čuven po svojoj hrabrosti i sposobnosti kao komandant bataljona i vojvodina pratnja . Sa druge strane Spasoje je imao u pratnji nekoliko njegovih pajtaša (bande) koji su bili s njim i nisu priznavali nikakvu komandu i samostalno su činili neke loše stvari . Radivoje i Ilija su tih dana bili u Semberiji i tamo su čuli da ovaj Spasoje radi sve na svoju ruku i kako mu se hoće . Kad su se sreli , Ilija Gajić opomene Spasoja i njegovu grupu govoreći : "Spasoje moraš pod komandu bilo čiju , samo tako , a sam ne možeš činiti šta ti volja". Spasoje je osorno odgovorio da neće ni pod čiju komandu . Tad su vojvodini vojnici i Ilijini Spasoja i njegove odmetnike razoružali i pustili ih .
Ovo mi je ispričao Slobodan Babić koji je bio prisutan na ovom događaju kao pratilac vojvodin i Ilijin . Poslije ovog događaja Spasoja se ponovo naoruža i udruži sa Nikolom Maksimovićem Hajdukom iz Tobuta , zaseoka zvanog Trnačko. Okupe jednu desetinu i 4.septembra dođu kod crkve u Priboj , a taj dan je crkvena slava Arlijev dan . Služba je trajala u crkvi a četnici su složili puške u soške i bez oružija su bili u crkvi . Naroda je bilo previše pa je dosta bilo izvan ulaza u crkvu . Pred samom crkvom uz ogradu je stajao i kapetan Ilija Gajić i njegova dva mitraljesca . Jedan od njih je bio Rado Oraovac od Zvornika , i Vasiljević iz sela Štamlija (Šćemlija) kod Zvornika kom ne znamo ime . Par koraka dalje je bio vojvodin brat Mitar Kerović i Aleksa Ćetković iz Dubnice .
Ova Spasojeva banda došla je pjevajući pred crkvu . Spasoje Ribić je pogledao po narodu i vidio Iliju gdje stoji kao i drugi narod i moli se Bogu . Došao je pred Iliju govoreći : "Šta je za moje oružije" . Gajić mu odgovori tiho :"Samo pod komandu i odmah dobijaš" . Spasoje brzim pokretom uzme s Ilijinog ramena automat i par metaka opali Iliji u glavu i njegovom mitraljescu Radi , . Po priči Alekse Ćetkovića tu su bila još dva četnika u blizini i preskočili su preko ograde da bi uzeli dva mitraljeza koja su stajala uz drvo . Tada je Grozda , rodica Nikole Hajduka iz Tobuta bacila bombu na njih i oba su poginula . Grozda je bila znači sa Nikolom Hajdukom u Spasojevoj bandi......

Mare ::

"Iako sam jednom ranije pominjao Nikolu Hajduka , sad ću nešto više reći o tim događajima . Dana 15.08.1942.godine u Tobutu susreli su se vojvoda Radivoje Kerović i Spasoje Perić zvani Ribić na terenu između kuća Dželića i Savića. Sa Radivojem je bio kapetan Ilija Gajić čuven po svojoj hrabrosti i sposobnosti kao komandant bataljona i vojvodina pratnja . Sa druge strane Spasoje je imao u pratnji nekoliko njegovih pajtaša (bande) koji su bili s njim i nisu priznavali nikakvu komandu i samostalno su činili neke loše stvari . Radivoje i Ilija su tih dana bili u Semberiji i tamo su čuli da ovaj Spasoje radi sve na svoju ruku i kako mu se hoće . Kad su se sreli , Ilija Gajić opomene Spasoja i njegovu grupu govoreći : "Spasoje moraš pod komandu bilo čiju , samo tako , a sam ne možeš činiti šta ti volja". Spasoje je osorno odgovorio da neće ni pod čiju komandu . Tad su vojvodini vojnici i Ilijini Spasoja i njegove odmetnike razoružali i pustili ih .
Ovo mi je ispričao Slobodan Babić koji je bio prisutan na ovom događaju kao pratilac vojvodin i Ilijin . Poslije ovog događaja Spasoja se ponovo naoruža i udruži sa Nikolom Maksimovićem Hajdukom iz Tobuta , zaseoka zvanog Trnačko. Okupe jednu desetinu i 4.septembra dođu kod crkve u Priboj , a taj dan je crkvena slava Arlijev dan . Služba je trajala u crkvi a četnici su složili puške u soške i bez oružija su bili u crkvi . Naroda je bilo previše pa je dosta bilo izvan ulaza u crkvu . Pred samom crkvom uz ogradu je stajao i kapetan Ilija Gajić i njegova dva mitraljesca . Jedan od njih je bio Rado Oraovac od Zvornika , i Vasiljević iz sela Štamlija (Šćemlija) kod Zvornika kom ne znamo ime . Par koraka dalje je bio vojvodin brat Mitar Kerović i Aleksa Ćetković iz Dubnice .
Ova Spasojeva banda došla je pjevajući pred crkvu . Spasoje Ribić je pogledao po narodu i vidio Iliju gdje stoji kao i drugi narod i moli se Bogu . Došao je pred Iliju govoreći : "Šta je za moje oružije" . Gajić mu odgovori tiho :"Samo pod komandu i odmah dobijaš" . Spasoje brzim pokretom uzme s Ilijinog ramena automat i par metaka opali Iliji u glavu i njegovom mitraljescu Radi , . Po priči Alekse Ćetkovića tu su bila još dva četnika u blizini i preskočili su preko ograde da bi uzeli dva mitraljeza koja su stajala uz drvo . Tada je Grozda , rodica Nikole Hajduka iz Tobuta bacila bombu na njih i oba su poginula . Grozda je bila znači sa Nikolom Hajdukom u Spasojevoj bandi......

Ima li ov apriča nastavak?

Nastavak ove priče , kao i još dosta sličnih svjedočenja možete naći u knjizi :

Naslov:"POPIS SRPSKIH ŽRTAVA I PRILOZI ZA ISTORIJU"
Autori knjige su Ljubo Kerović i mislim Mirko Babić .