Knjige ovog majevickog pisca su vrlo zanimljive i ako procitate samo jednu, sigurno cete pozeljeti da procitate i ostale.

Mogu se kupiti u vecini knjizara u Srbiji:
Grafički atelje "DERETA", Knez Mihailova 46, Beograd
Knjižara "NIKOLA PAŠIĆ", Trg Nikole Pašića 9, Beograd
Knjižara "ZNAK PLUS", Terazije 24, Beograd
Knjižara "SOLARIS", Sutjeska 2, Novi Sad
Knjižara "LJUBITELJI KNJIGE", Zmaj Jovina 4, Novi Sad
Knjižara "ZOGRAF", Tržni centar Kalča, Niš
Knjižara "KLUB KULTURE", Kralja Petra I, 48/4, Kragujevac
Knjižara "RADE AZANJAC", Župana Stracimira 17, Čačak
Knjižara "REČI", Trg ustanka 2, Cacak
Knjižara "KULTURA", Milenka Niksica 17, Čačak
Knjižara "PROSTOR", Trg ustanka 1, Čačak
Knjižara "PROTOTIP", Vuka Karadžića 23, Bajina Bašta
Knjižara-galerija "KIRIKU", Nemanjina 1, Raška ...

i na mnogim internet knjizarama kao sto su:
www.knjizara.com,
www.nasaknjiga.com,
www.legenda.co.yu
www.tvorac-grada.com/izdanja/romani01.html
www.knjizara-vesti.com
www.yu4you.com
www.dereta.co.yu

a citaoci iz Švajcarske mogu knjige da kupe kod Koviljke Ninković, Uebersetzung Büro Stani u Badenu
Stani3@bluewin.ch
056 221 57 00
056 221 64 48
079 706 9280

Roman Ludi vjetar
Knjiga čiji je naziv „Ludi vjetar“ Serbian Gigolo izazvaće već samim svojim imenom, kod svakog zaljubljenika pisane reči dvostruku nedoumicu: prvo, pridjev „lud“ stoji uz biće a ne uz nebiće, i drugo - imenica „vjetar“ upućuje na nešto silovito i brzo, te bi krajnji rezultat posebne zainteresovanosti svakog ozbiljnijeg, a istovremeno i neupućenijeg čitaoca bio, da će odmah potražiti put i način da utoli svoju znatiželju. Iz simbolike naslova se da naslutiti milje u kome je smeštena radnja romana, a još više upućuje na neke osobite karakteristike njegovih junaka. Svojevremeno je Siniša Pavić „srpski pripovedač i satiričar, napisao roman „Vruć vjetar“, čija je ekranizacija doživela vrtoglav uspeh kod gledalaca u Jugoslaviji. Ako bismo pokušali da utvrdimo neku analogiju naslova ovih romana - Pavićevog i Lukićevog, onda ćemo vrlo lako u sintagmi „ludi vjetar“ odnosno „vruć vjetar“, prepoznati autorove aluzije na ljude koje su životne teškoće načinile pomalo „ošinutim“ i „ošajdarenim“, pa samim tim - zagonetnim, i skrajnutim sa životne staze.
Reč je o romanu urbanog senzibiliteta, koji opisuje život „gastarbajtera“ u Švajcarskoj, bliže determnišući njihovu svakodnevnicu u argauškom i ciriškom kantonu. U krugu - Zofingen, Interlaken, Baden, u prepoznatljivom „štimungu“ restorana tipičnih naziva, Hiršen, Beren, Krone.
Glavni junak ovog romana zove se Draža. On je oličenje hirovitog momka, snažne fizičke građe, naizgled grubijana zbog svoje plahovite i uzavrele prirode, a u suštini čoveka blage i osetljive naravi. Njegova grubost se najčešće ispoljava kroz ničim nesputavanu impulsivnost, a često i kroz bahato ponašanje koje je karakteristično za stalno pripitog čoveka, ma kakve duše on bio. Pažljivi čitalac će u romanu da nađe bezbroj primjera za ovu njegovu crtu karaktera, koja ga baš ne izdiže kao ličnost iz svakodnevnog života što bi mogla steći poverenje kod seniora, pa ga oni ni u kom slučaju ne bi preporučili za ugled omladini. Međutim, verovatno će se dogoditi suprotno: da će spomenuta karakterna crta glavnog junaka biti odlučujuća u očima adoloscenta, pošto bi ga mogla determinisati kao heroja, odnosno - kao jedan od mogućih modela ponašanja mlade generacije.

RANJENI VUK

Luka Vuk, 1999-a godina, bombardovanje, Jugoslavija, Cirih. To su polazne tačke ovog romana, koji se na nov način bavi užasnom nepravdom koja se tada odigravala. Bombardovanje se prati na televiziji u Švajcarskoj i pozadina je dogadjaja u romanu, pozadina sazdana od nevidljivog, ljigavog sistema laži, koji je sveprisutan, koji prebacuje odgovornost na drugog.
Roman se brzo čita, radnja se brzo odvija, hodamo jednim drugacijim Cirihom, nismo ga takvog ranije znali, sa njegovim grafitima i ne uvek prijatnim mirisima, hodamo gradom u kome su se sreli Srbi i Albanci, svako na svojoj strani, a “zadah rata sa Balkana se oseća na švajcarskim ulicama”. Pratimo opasne situacije u koje upada glavni junak Vuk, proklet, privlačan, pravdoljubiv, ponosan, Vuk susreće mnostvo drugih likova, dosta žena, Barbaru, medju njima, spisateljicu, zanimljivu i enigmatičnu, čitamo njenu priču u priči, koja se upliće u Lukinu.
Ovo je žestoka, strastvena knjiga sa mirisom Dunava, sa ukusom osvete, sa sećanjem na najsvežije ratove, u kojoj su svi junaci uvučeni u balkanski vrtlog, u kojoj obitavaju divlje duše, plaćeni novinari, dileri droge, svi u nezaustavljivom, viševekovnom krugu pokolja - ljudi traže jedni druge, gone jedni druge.
“Ranjeni vuk” je roman o našem svetu u belom svetu, koji se zaista na evropskim trgovima, protestvujući protiv bombardovanja, i upoznavao i vezivao, o tome šta otkrivaju krajevi ciriških kafanskih stolnjaka, o mračnim ulicama, o besu koji je isplivao, o racionalnom i iracionalnom). Glavni lik, u tom krugu, teško pronalazi dobre strane Stare Dame, Evrope (kojih itekako ima), a u nekim trenucima i sve što je preživeo i zaboravlja, zato što, verovatno, podsvesno to i želi.
Ovo je jedan filmičan, zanimljiv roman, za koga je možda najbitinije reći da je jedan od onih knjiga u kojima se jasno oseća kako autor krvari.
Ana Atanasković

Roman Hijene

Godina 1993: u Svajcarskoj.
Sprega politike i kriminala.
Posvecen je jednom od junaka knjige J.M. Cikinom, coveku koji iz
Svajcarske salje izvestaje listu Pogledi o prljavim poslovima laznih
patriota.
"Od svih zvijeri, hijene su najruznije gradjene i najodvratnije, a kad se
na to nadoda i opaki karakter, to je dovoljno da ove zivotinje cini
omrazenim."
Tako je Alfred Brem opisao hijene, naravno zivotnje hijene, dok
romanopisac Miodrag Lukic tako opisuje ljude.
Ko su ljudi koje autor uporedjuje sa Bremovim opisom hijena?
Da li su neki “humanitarci” imali blanko potpisane zahvalnice od
Karadzica i Mladica?
Da li je istina da su svi svestenici SPC koji su do 1991 otisli na sluzbu
u inostranstvo bili obradjeni od strane UDBA-e?
Ko je ubijao srpske emigrante od Andre Loncarica i Dragise Kasikovica pa
do ludih devedesetih?
Ko je stojao iza uterivaca reketa?
Ko je ubio A.N. majora armije BiH u Cirihu?

Studio Evropa

Roman cija se radnja odvija u javnoj kući...

Zene obasjane „crvenim fenjerima”, duboka tuga i velike tajne
– tamna strana tog sjaja...

Kriminal i nasilje – nalicje „idealnog” drustva „prefinjene” Svajcarske...

Gorcina i teret koji nose nasi ljudi u tom svetu...

I iskre dobrote i ljubavi koje podsticu nadu da ljudsko u nama nije mrtvo...

Priča o prijateljstvu dječaka, Bastija, Švajcarca i odraslog muškarca Nemanje Neleta Jugovića stranca sa Balkana, koji svojim pojavljivanjem unosi nemir u učmalu svakodnevnicu malog mjesta. Stranac uskoro postaje dječakov uzor i razlog za brigu njegove pomajke Klaudije, jer ona se zaljubljuje u njega i uskoro otkriva da je on stalni gost javne kuće Studio Evropa u kojoj je „zaposlena“ prostitutka Rebeka - Rut stvarna majka njenog usvojenog sina.
Pored Nemanje koji u javnu kuću zalazi kao stari prijatelj vlasnice Danijele, da bi sa njom u polumraku javne kuće pio i ćutao, tamo dolazi i Čarli Eber Junior sin starog naciste Ebera....
Stranac sa sobom donosi svoju priču, koja počinje u drugom svjetskom ratu, a završiće se krvavim obračunom izmedju starih nacista i osvetnika Jevrejina Arnolda i Srbina Nemanje.
Priča se iz devedesetih godina dvadesetog vijeka i zapadne Evrope stalno seli na Balkan u drugi svjetski rat i vrijeme posle drugog svjetskog rata.
Djed glavnog protogoniste Nemanje je bio prinudjen da ubije sopstvenu sestru Jelenu i spasi je smrti smrzavanjem. Naime, rojalisti su je osudili na smrt zbog veze sa jednim njemačkim oficirem, podunavskim Švabom, a izvršioci su na svoju ruku kaznu strijeljanjem preinačili u smrt smrzavanjem. Tajna njene smrti je dugo bila skrivana i glavni protogonista ju je saznao pred djedovu smrt..
Nemanja je arhetip Balkanca u kome živi prošlost i nedovršene priče čitavog dvadesetog vijeka koji se za dio Balkana završava krvavo...

NOVI ROMAN MIODRAGA LUKICA,
RANJENI VUK II - Žig zvijeri

Nastavak romana RANJENI VUK.

Glavni junak romana, Luka, nakon devet godina mirnog života ponovo juriša na vetrenjače.
Sve je počelo kad je dobio pismo u kome se nalazi citat iz Svetog Pisma:
„I stavlja pod prinudu sve ljude, male i velike, i bogate i siromašne, i slobodne i robove, da im se da biljeg na desnicu i na čelo, i da niko ne može kupovati ni prodavati osim onog ko ima biljeg, ime divlje zvijeri. (Otkrovenje 13:16 -18 ).“

Stara Jevrejeka Ema Blumental donosi svoju priču koja je započela u aprilu 1941 u Zagrebu i završiće se 17. februara 2008., u Cirihu na dan kada kosovski Albanci proglase nezavinost Kosova. Ema poznaje sve tajne iz sveta finansija, fondacija i tajnih društava, ali ne i ko je ubio njenog brata Jakoba...

Lukin zemljak Šiljo je bio snajperist u ratu u Bosni...

Džon Hopkins je bio „ekonomski plaćeni ubica“ sve dok nije „nestao“ i postao antiglobalist Prometej...

Lucijus drugi je napravio mnogo grešaka u životu, ali je najveću napravio kad je odlučio da jednu ispravi...

Ismetova kćerka Liridona je pobegla sa Lukinim sinom Danilom, nepisani kanon je jasan, samo krvlju se može saprati sramota...

NOVO !!!

Uskoro izlazi iz stampe novi roman Miodraga Lukica.
Foka, je neobicna prica o decaku koji od devetog meseca starosti raste u domovima za nezbrinutu decu u Svajcarskoj.
Potresna i poucna prica o odrastanju na ivici kriminala i sa kriminlacima.
Decak sa nadimkom Foka ima misao vodilju koju je naucio od svog ucitelja Srbina i koja glasi;
Biti kul znaci biti pametan, rukovodeci se njom uspeva da ne bude kul onako kako to vide njegovi vrsnjaci ali uspeva da prezivi i izadje iz zatvora u koji je dospeo igrom zle sudbine.

p.s. dok ne dodjemo u posjed ove nove knjige ili bar naslovne stranice, postavljena je nasha imginarana verzija naslovnice, da bi se mogao ostvariti link ka ovoj novosti !!!

Uskoro izlazi iz štampe „MESO“, novi roman Miodraga Lukića

Ovaj roman će se sigurno dopasti onima koji vole dinamiku, napetost, opasnost, neizvesnost, zaokrete i koji maštaju o lepšem životu.
Ako postoje oni kojima se neće dopasti, to mogu biti samo ljudi koji odbijaju da se suoče sa vremenom u kome žive, pa i sami sa sobom. Takodje mogu biti ljudi kojima je istina trn u oku i koji nisu svesni da je ono o čemu Miodrag Lukić piše u „Mesu“ – naša stvarnost, naša strašna sadašnjost i još strašnija budućnost, ukoliko je ozbiljnim hirurškim zahvatom ne odstranimo.
Srećom, ovo delo jasno ukazuje na puteve izbavljenja. Treba samo krenuti.

Trnje je pred vama, pa izvolite! Volja vam zvezde, volja vam dno!

Violeta Milićević

sa: https://www.facebook.com/home.php?#/inbox/readmessage.php?t=1031106755281&mbox_pos=0

Uskoro izlaze iz štampe dva nova romana, našeg najplodnijeg pisca iz dijaspore, Miodraga Lukića.

FOKA, je neobična priča o dečaku koji od devetog meseca starosti raste u domovima za nezbrinutu decu u Švajcarskoj.
Potresna i poučna priča o odrastanju na ivici kriminala i sa kriminalcima.
Dečak sa nadimkom Foka ima misao vodilju koju je naučio od svog učitelja Srbina i koja glasi;
Biti kul znači biti pametan, rukovodeći se njom uspeva da ne bude kul onako kako to vide njegovi vršnjaci ali uspeva da preživi i izadje iz zatvora u koji je dospeo igrom zle sudbine..

MESO, je roman koji će se sigurno dopasti onima koji vole dinamiku, napetost, opasnost, neizvesnost, zaokrete i koji maštaju o lepšem životu.

Ako postoje oni kojima se neće dopasti, to mogu biti samo ljudi koji odbijaju da se suoče sa vremenom u kome žive, pa i sami sa sobom. Takodje mogu biti ljudi kojima je istina trn u oku i koji nisu svesni da je ono o čemu Miodrag Lukić piše u „Mesu“ – naša stvarnost, naša strašna sadašnjost i još strašnija budućnost, ukoliko je ozbiljnim hirurškim zahvatom ne odstranimo.

Srećom, ovo delo jasno ukazuje na puteve izbavljenja. Treba samo krenuti.

Trnje je pred vama, pa izvolite! Volja vam zvezde, volja vam dno!

Violeta Milićević

P.S.

Kao i dosadašnja dela Miodraga Lukića i ove knjige ćete moći da poručite kod najveće srpske knjižare u dijaspori:

http://www.zlatnopero.ch/

Ako ste nesterpljivi, možete odmah da poručite romane putem E-maila:
knjizara@zlatnopero.ch

Miodrag Lukic

www.pozoristeduga.com

i

Jadnika su preuzeli onomoni cim je on poceo pisati knjige.

Sa promocija knjige :


Iz Novosti :


Iz Vesti :

Svaka cast nasem Majevicaninu, mozda i jedinom aktuelnom piscu naseg kraja!

I aktuelnom i već afirmisanom, nažalost mnogo više u drugim sredinama , no u našoj. Red bi bilo da Loparska vlast, napokon počne da cijeni istinske vrijednosti našeg Majevičkog podneblja. Jer u vrednovanju umjetnosti nemože i ne smije biti nikakvih političkih aršina. A ima ih. Nadamo se da će ga uskoro i zvanično pozvati u našu sredinu (recimo prilikom budućeg otvaranja Doma kulture) u kojem ćemo, moći gledati i neka njegova pozorišna djela.

Nas pisac i zemljak iz dana u dan sve uspjesniji i popularniji.
Svaka cast i jos vise uspjeha u buducnosti!

Intervju srpskom listu Novosti iz Hrvatske
Broj 519
Datum objave: 26.11.2009. Piše: Milka Kajganić

Miodrag Lukić, najplodniji pisac srpske dijaspore


Miodrag Lukić je najplodniji srpski pisac u Švicarskoj. Napisao je osam romana, svi su objavljeni kod izdavačke kuće “Legenda” iz Čačka. Dvanaest vlastitih drama je režirao u srpsko-švajcarskom pozorištu “Duga”, a također je autor četiri filmska scenarija. Ove godine objavljeni su mu romani “Foka” i “Meso”, čija je promocija u srpskim klubovima upravo u toku.

- Može se slobodno reći da je to najteži dio mog posla. Volim da pišem, uživam u stvaranju, ali mi ne pada lako da govorim o sopstvenom djelu. Naravno, to se ne može izbjeći i ne bi bilo pošteno prema mojim stalnim čitaocima u Švajcarskoj ako se ne bih pojavio. Zato ćemo krajem ove godine i početkom sljedeće organizovati književne večeri u cijeloj Švajcarskoj. Upravo je za nama uspješna promocija u SKD-u u Dibendorfu, gdje je sala bila premalena da primi sve posjetioce. Sljedeće književno veče je u Sankt Galenu, a poslije Nove godine na redu su Bazel, Bern, Lozana, Ženeva…

Konkurs za NIN-ovu nagradu

Da se podsjetimo vaših djela?

- Sve je počelo “Ludim vjetrom”, romanom koji ima i drugi naslov “Serbian gigolo”, a koji je objavila izdavačka kuća “Nikšićke novine”. Čak je ušao u uži izbor u natječaju za NIN-ovu nagradu. Mislio sam, kao što većina početnika misli, da će već poslije prvog romana početi da zovu izdavači i novinari, ali od toga nije bilo ništa, možda i zato što mi je roman objavljen u jeku NATO napada na Srbiju. Ipak, već sljedeće godine roman je ponovo objavljen kod izdavačke kuće “Nida ferlag” iz Frankfurta. Potom sam se obratio izdavačkoj kući “Legenda” iz Čačka i imao sreću da je vlasnik, Dragan Biserčić, pošten i čestit čovjek, što nije baš česta pojava u izdavaštvu u Srbiji. Oni su mi objavili treće izdanje “Ludog vjetra” i narednih sedam romana. Mislim da je “Foka” moj najbolji roman i da imam izgleda da dobijem NIN-ovu nagradu, pa je zato moj izdavač poslao roman na taj konkurs.

Kako doći do vaših knjiga?

- Moje romane moguće je kupiti u većini knjižara u Srbiji i u internet knjižarama kao što su www.knjizara.com ili u Švajcarskoj www.zlatnopero.ch. Ne znam da li su knjige dostupne u knjižarama u Hrvatskoj, ali se nadam da ću u dogledno vrijeme i tamo stići, naročito zbog dva moja posljednja romana koja govore o mladim ljudima, a neki problemi su univerzalni, pa pogađaju i hrvatsku omladinu kao i svaku drugu.

Vi niste samo romanopisac?

- Nisam samo romanopisac, ali je roman moja prva i najveća ljubav. Možda bi se moglo reći da sam pripovjedač, da nisam pisac vjerovatno bih bio usmeni pripovjedač kao što je bio moj djed. Prije nekoliko godina počeo sam da pišem filmske scenarije i pozorišne drame, a 2005. osnovao sam prvo srpsko pozorište u zapadnoj Evropi, “Dugu”. Registrovano je kao udruženje i samim tim spada u neprofitne organizacije. To znači da za svoj rad ne dobivam platu niti je dobivaju glumci, pa zbog toga spadamo u red amaterskih pozorišta, iako sve radimo vrlo profesionalno. Dosad smo odigrali 12 predstava i publika je sve dobro primila. S nekima smo gostovali u Srbiji, Republici Srpskoj i Njemačkoj. Samo jedna drama je na njemačkom jeziku.

Monodrama o Milevi

Recite nam nešto o monodrami o Milevi Ajnštajn?

- Prošle godine se navršilo šezdeset godina od smrti Mileve Marić Ajnštajn, žene koja je zaslužna za uspjeh Alberta Ajnštajna. Dok je on lebdio na oblacima slave, ona je umrla sama, napuštena, od svih ostavljena. Milevina sudbina je sudbina iseljenika koji pokida – namjerno ili sticajem okolnosti – spone s maticom, spone s korijenima, rodnim krajem i narodom iz kog potiče. Nisam pisao o Milevi naučnici, već o Milevi ženi i majci, koja užasno pati zbog svoje surove sudbine.

Traže vas da nastupate i u Hrvatskoj?

- Vrlo rado bih kao književnik ali i kao pozorišni reditelj došao u Hrvatsku, ali mislim da to nije baš lako izvedivo, pogotovo ako bih dolazio s pozorišnom ekipom. Volio bih da se moje knjige prodaju i čitaju i u Hrvatskoj. Inače, član moje ekipe je i jedan mladi Hrvat, Dalmatinac Filip Kostović.

http://www.dijaspora-info.ch/home/?p=5722

MIODRAG LUKIĆ-SRPSKI PISAC IZ ŠVAJCARSKE
December 01, 2009

Miodrag Lukić, hroničar dijaspore, pisac za koga kažu da živi na pogrešnom mestu

Kažu oni koji dobro poznaju njegova dela da bi za njega najbolje bilo da živi u Beogradu jer bi tek tada njegova pozorišna dela i romani bili zapaženi u meri u kojoj to zaslužuje. Biti pisac u dijaspori, pisati na srpskom jeziku, a ne na jeziku zemlje domaćina, svakako nije dobar izbor, ali da li pisac uopšte bira svoj usud ili je to jače od njega?

Bilo kako bilo, izabrao on da bude pisac ili to bilo jače od njega, u svakom slučaju on je naš najplodniji pisac u dijaspori, osam romana, dvanaest drama, četiri scenarija i mnoštvo pripovetki izašlo je iz njegove radionice.
Sam kaže da je rodjen u selu, zaseoku, sa jedva trinaest kuća u kome je zbog specifičnog položaja medju brdima bilo skoro nemoguće pratiti televizijski program, što smatra on, spada u srećne okolnosti pa ni danas ne gleda televiziju, ali zato čita kao što je to činio i u mladosti. Uopšte ne smatra da živi na pogrešnom mestu, već uživa u borbi koju je sam izabrao. Postavio je sebi za cilj, da iza sebe svom narodu ostavi srpsko pozorište u Švajcarskoj. Do sad je uspeo da ga osnuje kao klub i uspešno vodi pet godina. Iza pozorišta Duga je dvanaest uspešno odigranih drama. Premijera trinaestog pozorišnog komada je planirana za trideseti januar, radi se o komediji Neću kući koja je logičan nastavak komedije Edukovana žena. Da li će uspeti u svojoj nameri da pozorišteDuga preraste u instituciju i tako postane trajan spomenik našeg bivstvovanja pod ovim parčem neba, ne znamo, pokazaće vreme, ali znamo da je učinio više na kulturnom planu za pet godina, što sam, što sa svojim saradnicima, nego svi mi zajedno.

Smatra da ne gubi ništa zbog činjenice da stvara u uslovima gde nema odgovarajuću publiku niti podršku institucija, jer mu više znači podrška ljudi sa kojima i za koje radi nego podrška država Srbije i Švajcarske. Iako bi pozorištu i njemu lično prijalo malo više medijske pažnje, ne srdi se ako ista izostane, već slegne ramenima i ide dalje.

On svojim izgledom i ponašenjem nipošto ne spada u stereotipnog pisca. Umesto dobroćudnog, rasejanog mršavka sa naočarima na pola nosa, srešćete donekle mračnog tipa opasnog izgleda, kojeg kvari samo štaka ili štap na koji se oslanja pri hodu.

Možda je baš to, ta nesreća koja ga je prisilila da se u hodu pomaže štakom ili štapom, odlučila da Lukić postane ono što je danas, da se preobrazi iz običnog gastarbajtera u jednog od najboljih, ako ne i najboljeg, pisca srpske dijaspore. Ne voli o tome da priča, iako priznaje da je u romanu Sudbine ispričao i svoju priču, priču o čovjeku koji strada u naponu snage, sa punih trideset godina, i biva prisiljen da se bori za opstanak u sasvim novim uslovima, u svetu koji ne poznaje.

Radnja svih njegovih romana smeštena je u dijaspori. Napisani su tako da bez puno truda u njima mogu da se prepoznaju barem tri generacija iseljenika, kako onih u Švajcarskoj tako i širom sveta, jer radi se o specifičnim problemima iseljenika i o našem mentalitetu sa svim njegovim osobenostima.

Zašto ne piše na nemačkom ili barem, zašto njegova dela nisu prevedena na nemački?Kaže da je poslao prevedene odlomke svojih romana na trideset i tri adrese u Švajcarskoj i od trideset i dva izdavača dobio ljubazan ali negativan odgovor. Trideset i treći izdavač, to jest direktor izdavačke kuće Zitgloke, gospodin Ramzajer iz Berna ga je nazvao da mu kaže da ga ceni kao pisca i kao hrabrog čoveka i da mu prizna da on nije tako hrabar da bi objavio njegova dela.

O čemu se radi u tim romanima ako niko neće da ih prevede, a istovremeno mu direktor jedne renomirane izdavačke kuće prizna da ga ceni kao pisca i hrabrog čoveka, ali ne sme da objavi njegova dela.?

Svako ko pročita Lukićeve romane primetiće da su svi bolno realistični i da u njima niko nije poštedjen, od institucija do pojedinaca. Iako se radi o fikciji, romani su previše realistični da bi bili dobrodošli u društvu koje svoje gradjane želi da zadrži u snu, bilo da se radi o srpskom ili švajcarskom društvu.

Poslednja dva romana Foka i Meso su lek, knjige koje bi umesto u knjižarama trebalo kupovati u apotekama kaže Lj. Daković, prijatelj i stalni čitalac.

Ova dva romana iako čak i žanrovski različita nose u sebi zajednički notu o drogama kao jednom od najvećih zala modernog doba, kao i o manipulaciji ljudima uz pomoć medija i muzike, to jest socijalnog inžinjeringa.

Jasno je da će ovakav pisac pored čitalaca koji ga slave steći i neprijatelje u ljudima i institucijama, ali on za to ne mari jer smatra da nisu važni ni novac ni slava već poruka koju pisac šalje svojim delima.

Kako u romanu Foka, tako i u romanu Meso jasno ukazuje odakle dolazi zlo i na puteve izbavljenja. Romani koji bi po mišljenju recenzenta Violete Milićević trebalo da budu obavezno štivo za adoloscenete (sama je profesor u gimnaziji), teško će doći do širih krugova čitalaca bez pomoći medija u Srbiji. Šteta, šteta je da ovakve knjige pročita samo par hiljada ljudi, kad je poruka koju nose univerzalna i dobrodošala bi kako mladima u Srbiji tako i u čitavom svetu. Da je sreće bili bi obavezna lektira u završnim razredima osnovne škole ili srednjih škola, ali teško je to očekivati, danas ili sutra, možda neko u doglednoj budućnosti shvati da je to trebalo ranije učiniti.

Autor ni o tome ne razmišlja sa srdžbom, već se smeška i piše sledeći roman, zadovoljan ako barem stotinjak ljudi, možda jedan ili dva posto čitalaca nadju utehu u njegovim romanima i krenu pravim putem, svi ostali neka samo uživaju u dobrom štivu.

Svi njegovi romani objavljeni su u izdavačkoj kući Legenda iz Čačka, neki već po treći put, kao njegov prvenac Ludi vjetar – Serbian gigolo. Osim njegovih romana izdavačka kuća Legenda iz Čačka objavila je i tri knjige švajcarskog pisca i političara Oskara Frajzingera kao jednu knjigu Jasne Milanović koja takodje živi i stvara u Švajcarskoj.

Sva pomenuta izdanja dostpuna su u najvećoj srpskoj knjižari u dijaspori, knjižari Zlatno pero iz švajcarskog grada Romanshorna. www.zlatnopero.ch

Tekst:M&BK

Svaka chast nashem zemljaku !

Subota, 30. Januar 2010

20:00 h

Hotel Winkelreid

Landstrasse 36

Wettingen, Switzerland



Monodrama Mileva Marić Ajnštajn je premijerno izvedena na nemačkom jeziku 2008. godine povodom šesdesetogodišnjice njenog upokojenja.
30. januara će biti premijerno odigrana i na srpskom jeziku sa Goradanom Randjelović u ulozi Mileve Marić Ajnštajn.

Mileva Marić Ajnštajn je bila prva supruga poznatog nobelovca Alberta Ajnštajna i jedna od retkih žena koje su u to vreme studirale.
"Ajnštajn je publikovao svoje najveće naučne radove do 1905. godine, kada je bio u braku sa Milevom. Postoje novi dokazi o velikoj ulozi Mileve Marić u Ajnštajnovom radu, koji su publikovani u 'Pismima Alberta Ajnštajna i Mileve Marić'. Nažalost, pisma Mileve Marić su u izvesnoj meri korigovana. Ajnštajn je dobio Nobelovu nagradu 1921. godine i sav novac od nje dao je Milevi Marić, mada nije zvanično priznao Milevinu ulogu u teoriji relavititeta i drugim radovima.

Igra: Gordana Randjelović
Autor i režija: Miodrag Lukić
Ton i rasveta: Laza Paču
Realizacija: Pozorište Duga
Rezervacije:
E-mail: pozoriste_duga@yahoo.de

http://www.vesti-online.com/Dijaspora/drzava/Svajcarska/Vesti/24025/O-Milevi-i-na-srpskom-i-u-Svajcarskoj

O Milevi i na srpskom i u Švajcarskoj

Srpsko-švajcarsko pozorište "Duga" premijerno će 30. jaunara izvesti pozorišnu predstavu o Milevi Marić-Ajnštajn na srpskom jeziku. Premijera će biti u hotelu "Vinkelrid" u Vetingenu (Landstr. 36).

Većina Srba zna ko je bila Mileva Ajnštajn, ali mnogi ne znaju šta se desilo sa njenim potomstvom. Na isti način na koji su za naš nacionalni korupus izgubljeni Milevini sinovi i unuci, danas se gube hiljade Srba iz druge i treće generacije iseljenika. Pozorišna predstava Miodraga Lukića, našeg književnika iz Švajcarske i osnivača pozorišta "Duga", govori pre svega o Milevi ženi i majci, pa tek o Milevi naučnici.

Plakat za predstavu
Pretprošle godine u pozorištu "Duga" premijerno je izvedena predstava na nemačkom jeziku o Milevi Marić-Ajnštajn, a bilo je planirano da na dan postavljanja nadgrobne ploče na groblju Nordhajm u Cirihu bude odigrana na srpskom i na nemačkom jeziku. Nekako se desilo da Ministarstvo za dijasporu u ovom projektu zaobiđe pozorište "Duga", pa je za ovaj događaj angažovana pozorišna trupa iz Beograda, ali, nažalost, nisu došli da odigraju predstavu u Cirihu kako je bilo planirano.

"Bili smo povređeni činjenicom da smo zaobiđeni i da je Ministarstvo za dijasporu angažovalo pozorišnu trupu iz Beograda i debelo platilo, iako smo ih u više navrata izvestili da smo pripremili predstavu na dva jezika i da ćemo je odigrati besplatno", kaže Gordana Ranđelović, glumica koja će 30. januara premijerno odigrati ovu monodramu.

Pisac Miodrag Lukic je srecan covjek kad u vama ima prijatelje. Samo prijatelji mogu tako da prate neciji rad i obavjestavaju druge ljude o razultatima rada.

loparac-98 ::I aktuelnom i već afirmisanom, nažalost mnogo više u drugim sredinama , no u našoj. Red bi bilo da Loparska vlast, napokon počne da cijeni istinske vrijednosti našeg Majevičkog podneblja. Jer u vrednovanju umjetnosti nemože i ne smije biti nikakvih političkih aršina. A ima ih. Nadamo se da će ga uskoro i zvanično pozvati u našu sredinu (recimo prilikom budućeg otvaranja Doma kulture) u kojem ćemo, moći gledati i neka njegova pozorišna djela.

Hvala Bogu. Ovaj apel imade nekog odjeka i napokon se desi ovo gore napisano.

ОБАВЈЕШТЕЊЕ




До 3. 5. 2010. године Библиотека неће вршити своје услуге (издавање и примање књига) , a oд 4. 5. 2010. године почиње радити у новој згради (Дом културе) у Лопарама

Поводом Ђурђевдана, славе општина Лопаре

Народна библиотека "Десанка Максимовић" Лопаре организује

КЊИЖЕВНО ВЕЧЕ

Представљање романа Фока и Месо

аутор

МИОДРАГ ЛУКИЋ

Наш суграђанин

Писац романа Луди вјетар, Студио Европа, Рањени вук, 1. и 2. Судбине, Хијене, оснивач Српско -швајцарског позоришта Дуга, редитељ, члан Удружења књижевника Србије

У Лопарама, Сала новогДома културе 4.5.2010.г.(уторак) у 19 сати

Дођите!
http://www.bibliotekalopare.com/

Dzaba ih sve zoves kada nece niko od forumasa doci iz odredjenih razloga.

mrav ::Dzaba ih sve zoves kada nece niko od forumasa doci iz odredjenih razloga.

Ma nema tih razloga koji će me spriječiti da dođem. Ne bojim se ni znanih ni neznanih, a identit svoj poznato je da ne krijem, svakome ću u oči pogledati. Hehehe.

Šteta,ja dolazim 3 dana kasnije u Lopare

Stvarno je večeras bilo divno i nezaboravno druženje poznatog Majevičkog pisca Miodraga Lukića sa svojim sugrađanima. Uspio sam doći na red i za cijenjeni autogram. Nova sala je bila prepuna i starih i mladih ljubitelja pisane riječi.

U subotu 8.maja u Ugljeviku u prostorijama centra za kulturu "Filip Višnjić" , je promocija romana "Meso" sa početkom u 19h

Tojic ::U subotu 8.maja je u Ugljeviku u prostorijama centra za kulturu "Filip Višnjić" , je promocija romana "Meso" sa početkom u 19h

Bravo. Gledaću da dođem i u bratski Ugljevik.

Браво Лопарац, завидим ти

Hehehe. Danas sam službeno u Bratskom Ugljeviku, pa ću usput posjetiti Centar za kulturu "Filip Višnjić" i prisustvovati promociji Lukićevih djela.



Јавна установа Центар за културу ,,Филип Вишњић,, Угљевик организује ПРОМОЦИЈУ РОМАНА "МЕСО" аутора МИОДРАГА ЛУКИЋА.

Миодраг Лукић је поријеклом из Лопара, живи и ствара у Швајцарској.Пише романе, приповијетке и филмске сценарије.
Романи: Луди вјетар, Студио Европа, Рањени вук, Судбине, Хијене, Рањени вук 2, Месо, Фока....

Драме: Банкарка или лаж наша насушна, Круна краљице љепоте, Печат језика, И да сам паметан полудео бих, Одлагање живота, Едукована жена, Звезде дна и др.


Сва поменута драмска дјела аутор је и режирао у Српско-швајцарском Позоришту Дуга у Швајцарској.Члан је Удружења књижевника Србије.
Угљевичанима ће се представити са романом Месо у суботу, 08. маја у 19 часо

http://www.kulturaugljevik.com/

МИОДРАГУ ЛУКИЋУ - НАГРАДА „ЗАХАРИЈЕ ОРФЕЛИН“


Удружење српских писаца Швајцарске, по први пут, доделило своју награду

Жири Удружења српских писаца Швајцарске, између осам књига објављених 2009 године и приспелих на конкурс овог Удружења,одлучио је да за роман „Фока“, писац Миодраг Лукића из Бадена добије овогодишњу књижевну награду „Захарије Орфелин“.

На конкурсу је учествовало осам писаца : Марко Ружићић са две књиге : „Поклон“ и монографијом „Рајко Бановић – Учо“, Варадинка Милорадовић „Акорди живота“, Жарко Николић- Легенда „Храброст срца“, Миодраг Лукић „Фока“, Сена Хеги Милошевић „Једно срце а две домовине“,Милка Кајганић „Читанка Кордуна“ и Јасна Миловановић „У златном кавезу“.

Одлука о добитнику саопштена је на свечаности 9. маја у просторијама Српског културног друштва у Дибендорфу. А пошто награђени писац није био присутан, у његово име награду ( повељу и 500 франака) примила је његова кћерка Дејана Лукић.




Miodrag Lukic

www.pozoristeduga.ch

Ево и скенираних старница из штампе :

Промоција књиге у Лопарама


Промоција књиге у Угљевику

Преузето са : http://www.vesti-online.com/Dijaspora/drzava/Svajcarska/Vesti/56502/Deana-citala-odlomke-iz-nagradene-oceve-knjige

29. 05. 2010. 12:00h | M. Šmitran - Vesti

Dejana čitala odlomke iz nagrađene očeve knjige

Žiri Udruženja srpskih pisaca Švajcarske, kako su "Vesti" već objavile, između osam knjiga objavljenih 2009. godine i prispelih na konkurs ovog Udruženja, dodelio je piscu Miodragu Lukiću iz Badena, za roman "Foka", ovogodišnju književnu nagradu "Zaharije Orfelin".


Učesnici konkursa

Na konkursu su još učestvovali: Marko Ružičić sa svojim delom "Poklon" i monografijom "Rajko Banović Učo", Varadinka Miloradović "Akordi života", Žarko Nikolić sa delom "Hrabrost srca", zatim Sena Hegi-Milošević "Jedno srce i dve domovine", Milka Kajganić "Čitanka Korduna" i Jasna Milovanović "U zlatnom kavezu".


Odluka o dobitniku saopštena je zvanično na svečanosti u prostorijama Srpskog kulturnog društva u Dibendorfu. Pošto nagrađeni pisac nije bio prisutan, u njegovo ime nagradu (povelju i 500 franaka) je primila njegova ćerka Deana, student medicine. Atmosfera na dodeli nagrade bila je izuzetno prijatna. Pisci, učesnici na konkursu, čitali su svoje pesme i odlomke iz knjiga. Goran Ivanović govorio je pesmu Marka Ružičića, a Deana Lukić je pročitala odlomak iz očeve knjige "Foka".

Milena Vukoje- Stamenković, predsednica ovog Udruženja pisaca, ukratko je gostima iznela detalje o njihovom radu i ciljevima. O upravo dodeljenom priznanju je rekla da to nije nagrada koja se daje najboljem među svim piscima, već ju je žiri dodelio autoru najboljeg među delima koja su prispela na konkurs.

Milena Vukoje Stamenković i Bratislav Rakić

- Roman "Foka" je uslovno rečeno, samo jedan korak ispred ostalih, jer je Lukić, iskusniji, aktuelniji i veštiji pisac, rekla je predsednica.

Članice žirija (Nevena Pajić-Bobot, Nevenka Ilić i Milena Vukoje- Stamenković) kažu da su radile ozbiljno i temeljno.

Na ovoj svečanosti specijalni gost bio je Bratislav Rakić, predsednik Srpsko - nemačkog kulturnog društva "Oko" iz Augzburga koji je kolegama i zemljacima govorio o važnosti negovanja saradnje između srpskih pisaca u Nemačkoj, Švajcarskoj i Austriji, da bi na kraju pobrao aplauze prisutnih za svoju ljubavnu poeziju.

Veče je oplemenio i muzičar Milan Ivanović Milivan, izvodeći klasičnu i narodnu muziku na harmonici.

O nagradi


Nagrada "Zaharije Orfelin" nosi ime pesnika, prevodioca, izdavača, učitelja i štampara Zaharija Stefanovića Orfelina (1726 - 1785).

Greska u imenu, nije Deana nego Dejana

Хвала Странче, исправљено !

Fino je procitati da neko od nasih ljudi ima uspijeha u zivotu.

mrav ::Fino je procitati da neko od nasih ljudi ima uspijeha u zivotu.

Naravno. Knjige su neprocjenjivo blago, još kad su naše "MAJEVIČKE" onda su prave dragocjenosti.

МИОДРАГ ЛУКИЋ
- Портрет -

Пише: Проф. Др Каплан БУРОВИЋ, академик

Миодраг Лукић је пореклом из малог места Лопаре – Република Српска, рођен 1966. године. Живи у Швајцарској, у Бадену, где је као бројни његови земљаци дошао деведестих година прошлог века, трбухом за крухом. Син гастарбајтера, отац му је радио и умро у Немачкој, док је он постао писац, песник, књижевник, који у начелу најчешће и пише о гастарбајтерима, па је тако постао и својеврстан хроничар српске дијаспоре. Никад није написао ни песму ни причу пре него што је написао и објавио први роман, што је редак случај, јер обично сви писци почињу са стиховима и кратким причама, новелама и, тек након доказивања свог талента, усуђују се да напишу и роман, који је, како се зна један од најтежих облика књижевног стварања, за што није довољан само таленат, већ треба и познавање живота, искуства. После романа писао је (и пише!) песме, приповетке, драме и филмске сценарије, не запостављајући ни роман. Како видимо, Лукић је поступио другачије, својствено. Он и иначе поступа другачије од већине писаца. Нпр., уместо да покуша да објави своје драме, или да оне буду изведене у неком позоришту у Србији, он је основао Српско-позориште Дуга у Швајцарској и сам режирао своје дела.
До сада је написао осам романа и дванаест драма, четири сценарија и много приповедака, песама. Он је, како већ рекосмо, и оснивач Српског позоришта у Швајцарској, звано „Дуга“, где је лично режирао и изводио своје драме, као и драме других. Са позориштем он често гостује у отаџбини и неким западноевропским земљама, поготово у Швајцарској: гостовао у свим већим градовима. Његово стварање, показује нам виталног човека и активног ствараоца. Али, како каже мр Живко Марковић, он је „писац који не јури славу – једног дана ће га она сама појурити“. Један је од оснивача Удружења српских писаца у Швајцарској, поред Горана Ивановића, Марка Ружичића, Јовице Михаиловића и Братислава Живуловића. Прошле године је напустио Удружење спрксих писаца у Швајцарској, али није коментарисао за јавност своје разлоге за такав поступак. Поред Каплана Буровића, он је један од најплоднијих писаца српске дијаспоре. У исто време и један од најбољих, најчитанијих. Миодраг има бројне читаоце и симпатизере, не само у Швајцаској и Србији, већ широм Европе и света.
Његов роман-првенац је ЛУДИ ВЕТАР (Сербиан Гиголо). Следили су га, СТУДИО ЕВРОПА, РАЊЕНИ ВУК, СУДБИНЕ, ХИЈЕНЕ, па РАЊЕНИ ВУК ИИ и, два последња: ФОКА, МЕСО.
Све му их је објавила Издавачка кућа „Легенда“ из Чачка. Неке и по трећи пут.
Радња његових романа је смештена у дијаспори, углавном Швајцарска, и у нашим, српским срединама. Догађаји су аутентични, понекад се чини да су помало аутобиографски или барем да је писац био сведок догађаја које описује. Сви његови романи чини се као да се међусобно прожимају. Роман МЕСО се развио од приповетке, преко позоришног комада ЗВЕЗДЕ ДНА, који је игран 2009. године у позориште „Дуга“, па до романа, који је објављен у октобру 2009.
О времену, у коме живимо, Лукић пише без устезања и без аутоцензуре, или – како се у народу каже – без длаке на језику, што се сигурно извесним круговима, нашим и страним, не свиђа. Да се раније појавио на књижевној скени, сигурно би милитирао међу дисидентним књижевницима.
Драме Миодрага Лукића су: БАНКАРКА или ЛАЖ НАША НАСУШНА, КРУНА КРАЉИЦЕ ЛЕПОТЕ, ПЕЧАТ ЈЕЗИКА, ВИДОВЊАК ÐОКА И ПАРАЗИТИ, ПЕДИСТИТИС, И ДА САМ ПАМЕТАН ПОЛУДИО БИХ, ОДЛАГАЊЕ ЖИВОТА, ЗВЕЗДЕ ДНА, ЕДУКОВАНА ЖЕНА, АЈНШТАЈНОВА ЖЕНА и друге. Сва ова драмска дела аутор је лично режирао у Српско-швајцарском Позоришту „Дуга” у Швајцарској.
Од филмских сценарији спомињемо: СПРY ВИЛА, СТОРМY WИНД, ПА ИПАК и СТУДИО ЕВРОПА.
По први пут у својој историји, Удружење српских писаца у Швајцарској, чији је члан Миодраг Лукић, како рекосмо, од формирања, почело је 2010. године да додељује своју књижевну награду „Захарије Орфелин“. Ову је награду први добио наш Миодраг, а за његов поменути роман ФОКА.
Миодраг Лукић је покушао и да преведе своја дела на стране језике, посебно романе, али је непремостиви проблем њихово објављивање. Отаџбина му не притиче у помоћ, а Швајцарци су још увек заузети сатанизирањем Србије и српског народа (Свака част изузецима, посебно књижевнику Оскару Фрајзингеру!), док неки и отворено изјављују да немају храбрости да објаве његова дела (конкретно директор издавачке куће „Зитглоке“!).
Петер Урбан – немачки преводилац са словенских језика, каже Лукићу: „Прочитао сам Ваша дела, свиђају ми се, али их нико неће објавити на немачком, барем за Вашег живота. Да бисте данас били добродошли као српски писац у свет немачке литературе не смете бити Србин. Можете бити српски писац, али не смете бити Србин. А Ви сте превише Србин за укус оних који одређују шта је добро“.
Сам Лукић каже: „Да би моја дела била преведена на немачки, морао бих да пљунем по мом народу, као што чини одређни број писаца, а ја то не могу и нећу“.
О Миодрагу Лукићу и његовом стварању до сада, поред Живка Марковића и Виолете Милићевић, писали су и М&БК (у И-Н СЕРПСКА ДИЈАСПОРА, Београд). Сигурно мало, премало у упоређењу са опусом његовог стварања, пре свега, а затим и у вези значаја овог стварања. Али ово није за чуђење, кад имамо увид у општу кризу и ситуацију створену у земљи и иностранству, посебно кад имамо увид и у флагрантно непријатељски став постојећих власти према дијаспори, која – жељна слободе и демократије - не покорава се хипокризији и противуставној диктатури.


МИОДРАГ ЛУКИЋ

НЕ ДАМ ЗАБОРАВУ

Не спавам,
уморне очи не затварам,
не дам сну да крилима заборава
додирне моје очне капке.

Будан сам јер знам,
да они који причају
успаванке за народе,
мом памћењу о глави раде.

У мени живе сјећања
На Косово и прије Косова,
На славу и цареве
На буне и ратове

У мени звоне звона грачаничка
Кроз мене тече Бистрица,
На прстима носим земљу с Косова
У њедрима срце Облића.

Не дам забораву да ми донесе мир,
не дам ни једно моје сјећање,
ни један ожиљак са моје душе
за сва блага њихова.

Ако бих дао,
да ми украду памћење,
звоњава да ми утихне,
Бистрица пресахне,

прах земље косовске
с’ прстију да спадне,
стало би ми срце у њедрима,
дах би нестао из мене.

И не бих био ја,
нестао бих у каљузи сивила
међу млионима сивих лица
која пристају на заборав.

Не дам, јер ја јесам
потомак Милошев, Лазаре,. Ðорђев,
Не дам, јер не могу и нећу да будем
Ничији и нечији, кад знам коме припадам.

Пријете ми да ће ми одузети мјесто,
укинути право на парче неба,
ако не заборавим ко сам
И зашто сам то што јесам.

А ја недам забораву,
Да помути моје памћење
Да избрише моја сјећања
Да угуши куцање у њедрима

Не дам по цијени да останем сам,
да се борим са нељудима - научио сам.
да робујем још пет вијекова,
али ћу да останем ја.

Комедија: Господар никако да дође - Миодраг Лукић

Gospodar Nikako Da Dodje

Jeste li procitali Gospodara, sta kazete?
Ja sam odusevljena kako je ovo odlicno napisano, samo je zalosno sto radnja vecim dijelom nije plod pisceve maste, nego stanje realnosti.
Mislim da ce ovo veliko djelo pokrenuti nesto znacajno, bar ono nesto u mnogim ljudskim glavama koje jos uvijek mogu da misle.
A nas pisac Miodrag Lukic bi za ovo djelo trebao dobiti izuzetno odlikovanje.

Pisac je vec odlikovan lijepim rijecima koje je dobio od iskrenih prijatelja, a Gospodar, Gospodara treba citati i gledati prije nego sto dodje, jer kad dodje bice kasno.

lija ::Jeste li procitali Gospodara, sta kazete?

Sinoc procitao iako sam mislio ranije u krevet ostao sam citajuci do 12 sati. Fino napisano. Komedija? Ne, za mene je to tragedija. Ne kazem da nema smijesnih stvari, ali sve u svemu crno da ne moze crnje sto se tice situacije na terenu.

Sjetim se uvijek svoga starog djeda koji je govorio: " Ko nema u glavi ima u du***u."

Traikomedija - crni humor dragi moj Mravak

Da li neko zna kako ce se zvati pozoriste u Loparama?
Taj Miodrag Lukic je bas uporan tip i hoce nesto da pokrene u Loparama.
Da li ga neko od vas poznaje i kakav je to covjek?
Meni se cini da nama fali jos mnogo takvih ljudi.

Rekose da ce organizovati glumce amatere u Loparama. Ima li neko vise informacija?

Uskoro, novi roman Miodraga Lukića...

Ajduk je deveti roman srpskog romansijera i dramskog pisca Miodraga Lukića.

Iako triler čija se radnja odvija vrtoglavom brzinom, Ajduk je doboka socijal-psihološka priča koja se odvija na više nivoa, u različitim vremenima i društvenim uredjenjima. Kao i u prethodnim romanima Lukić je radnju ove knjige smestio u Cirih, najveći grad Švajcarske i mesto gde se sureću ljudi različitih nacionalnosti i prožimaju raznovrsne kulture, ali takodje grad u kome se dešavaju misteriozna ubistva.

Rodonačelnik porodice Ajduk, surovi razbojnik Nikola je jedini preživeo epidemiju kuge na celoj planini sakrivši se u pećini u koju se ulazi iz jezera. Pred kraj života, kada je odlučio da se smiri i prestane da ajdukuje otkupio je zemlju od turskog bega i podijelio kmetovima doseljenim iz Hercegovine. Umesto zahvalnosti dobio je otrov u vinu...
Potomci, poslednji izdanci porodice Ajduk žive u Cirihu. Braća; Nikola, Stevan i narator Nenad, svaki na svoj način pokušavaju da nadju svoj put u vremenu koje njima, kao pripadnicima prokazanog srpskog naroda, nije uvek lako.

Živimo li u tragikomediji ili je to samo plod umetnikove mašte?



Tragikomedija Gospodar nikako da dodje, je delo književnika Miodraga Lukića, srpskog romansijera i dramskog pisca koji već dve decenije živi u Švajcarskoj. Namenjena je, kao i dosadašnje Lukićeve drame, za izvodjenje u Srpsko-švajcarskom pozorištu Duga u Švajcarskoj, ali zbog svog vrlo provokativnog sadržaja igraće se na svim onim mestima gde postoje dovoljno hrabri umetnici da kažu ono što se ne kazuje. Prvo takvo mesto u Srbiji je Čačak, grad koji nema pozorište, ali ima hrabre umetnike koji su se na čelu sa glumcem Baćkom Bukumirovićem odvažili da igraju u komadu za koji je sam autor rekao sledeće:



Ovo nije ni komedija ni tragedija, ni drama ni parodija već najcrnja zbilja, kojoj moramo da se nasmijemo jer kad bi je shvatili sasvim ozbiljno zamuknuo bi smijeh medju nama za narednih dvjesto godina. Naravno ja preuzimam cjelokupnu odgovornost na sebe u slučaju da neko odluči da nas tuži.



Ko bi to mogao da tuži umetnike, odnosno autora koji je preuzeo odgovornost na sebe?

Postoji mala mogućnost da će neko presaviti tabak i napisati tužbu zbog ove tragikomedije, ali je sigurno da će se u istoj prepoznati mnoge javne ličnosti, od političara i funkcionera u nevladinim organizacijama do sveštenika i vladika Srpske Pravoslavne Crkve.

Verovatno će citat koji sledi biti dovoljan da nam ukaže zašto autor pretpostavlja da bi mogao biti tužen i preuzima odgovornost na sebe da bi poštedio glumce koji igraju u ovom pozorišnom komadu.



MINISTAR: Ko nije dovoljno učinio? Jesmo li ubili premijera? Jesmo! Čim je počeo da razmišlja svojom glavom, to jest kao Srboi. Ubićemo još jednog ako treba. Jesmo li ubili onog patriotu kojeg nismo mogli da potkupimo, Krstić se valjda zvao? Jesmo! Neće nama niko glumiti nepotkupljivog, svi su potkupljivi kao i mi. Jesmo li uništili crkvu? Jesmo, svaki drugi vladika je mason ili rotarijanac, a da znaš ima i naših medju njima. (pokaže rogu). Na kraju, napravili smo naciste od Srboida, mislim na ove klince, mi ih ispod žita plaćamo, pa šta više hoće od nas?



Radnja tragikomedije se odvija na jednom mestu, to jest u ministarstvo čiji sam naziv upućuje na smer u kome se radnja odvija. Radi se naime o nepostojećem Ministarstvu za odnose sa gospodarom, a likovi su, iako zamaskirani smešnim nepostojećim imenima, veoma prepoznatljivi.

Pored ministra Peka Poltrona, pojavljuju se njegovi državni sekretari Dala Vazdan i bivši otporaš Riko Uvlakuša, kao i Sonja Sačekuša direktor NVO za zaštitu Srbomrzaca, domaćih izdajnika, stranih plaćenika, antiratnih profietara i ostalih naprednih gradjana.

Ovo četvoro naprednih gradjana čine sve da izvrše zadatke koje im je postavio nevidljivi gospodar i spremni su na sve, od laži i prevare pa do ubistva samo da bi se umilili gospodaru. Oni su slika onih koji zdušno rade na nestanku srpskog naroda, kako to ministar u jednom trenutku, ljut što gospodar nije zadovoljan njegovim radom, kaže:



MINISTAR: Pa šta hoće bre? Evo doveli smo dotle da se više na razmnožavaju. U ovoj državi imamo više od pola miliona žena starih izmedju trideset i pedeset godina koje se udale nisu. Neće se ni udavati, a ako se slučajno i udaju radjati sigurno neće, jer isprali smo im umove. Isto toliko, ako ne i više, imamo neoženjenih Srboida koji se neće oženiti jer žene neće da se udaju. Eto uništen milion jednim udarcem, plus u prosjeku samo dvoje nerodjene dece po paru i to je još milionče.



Nekima od pomenutih likova je služenje gospodaru porodična tradicija pa ministar Peko, to ovako kaže:



MINISTAR: Uvek sa ponosom to pričam, još moj deda je radio za gospodara, to nam je porodična tradicija. Bilo je to ovako: poslao on ovu srbodinu balavardiju da golim grudima probiju nemačku odbrambenu liniju, a baćuška general mu kaže:

Tovariš, ne šalji decu da ginu, pusti da to mi odradimo kaćušama.

A moj deda, junačina, stane ovako pred njega i kaže:

Njet tovariš general, ovo je planirano da izgine.

Bilo je planirano da pogine četrdeset hiljada srboidnih mladunaca, sve osamnaest-devetnaest godina starih, ali nas Nemci zajebaše. Povukli su se već nakon dvadeset i pet hiljada ubijenih...



Citat se naravno odnosi na Sremski front kada su komunisti žrtvovali oko dvadest i pet hiljada srpskih dečaka, a pokušaj ruskog generala da spreči pogibiju tih mladića nije izmišljen.

Čitava drama protkana je činjenicama pred kojima političari i nevladine organizacije okreću glavu u stranu, a crkva ćuti jer je onakva kakva je, izbušena kao sito. Puna je sveštenika koji su bili agenti UDBA-e, a kasnije SDB-a, kao i onih koji su postali članovi masonskih organizacija i Rotari kluba, što je protiv kanona Srpske Pravoslavne Crkve.

Narod u kome je polusvet proglašen elitom mora da se zabrine nad svojom sudbinom. Već dvadeset godina u Srbiji je poremećen sistem vrednosti do te mere da je šljam isplivao na površinu i usidrio se na vrhu dok pošteni i časni ljudi nemaju šta da jedu. Zbog čega je do toga došlo? Djelimično verovatno i zbog medija, koje kao što ćemo videti Lukić nimalo ne štedi:



MINISTAR: Nemaš ti pojma. Davno smo mi montirali dva velika tumora i nekoliko manjih. Na jednoj strani smo napravili ljubičastu televiziju koja ispira mozak ovim manje obrazovanim, a na drugoj strani ovu prosvetljenu televiziju četiri puta dvadeset i tri, koja ispire mozgove ovima koji pokušavaju da razmišljaju, razumeš li sad.



Za jednu rečenicu, možda baš onu koja najviše kazuje o karakteru likova koje je prikazao, Lukić priznaje da je pozajmio, to jest delimično citirao novinara Milovana Brkića.



MINISTAR: Naći će on lako druge. Niko Srbiju ne mrzi više od njenih intelektualaca. Oni je preziru iz dna duše, oni je se gade, stide i spremni su da je izdaju, čak i bez naknade.





Čačanski glumac Baćko Bukumirović i književnik Miodrag Lukić se poznaju desetak godina, iz vremena kada je Lukić pokušavao da utemelji srpski kongres u Švajcarskoj, a Baćko bio pozvan da učestvuje u zabavnom delu osnivačke skupštine. Do saradnje izmedju ove dvojice umetnika ipak nije došlo zbog starog poznanstva već zahvaljajući Draganu Biserčiću vlasniku izdavačke kuće Legenda iz Čačka, u kojoj su objavljeni svi Lukićevi romani. Miodrag Lukić je autor devet romana, trinaest pozorišnih komada, par scenarija, mnoštvo pripovetki i jedne pesme. Izdavač je dobio na čitanje rukopis tragikomedije Gospodar nikako da dodje i već nakon par pročitanih stranica odlučio da pozove glumca Baćka Bukomirovića i ponudio mu na čitanje delo za koje mnogi veruju da je rukavica bačena u lice svim onim Srbima kojima je lični interes važniji od opstanka srpskog naroda, a takvih je na žalost mnogo. Kako je Lukićeva poruka namenjena Biserčiću glasila: Da li postoji u Srbiji neko dovoljno hrabar da ovaj pozorišni komad postavi na daske? Bukumirović je odgovori jednom rečju: Postoji.

Čačak nema pozorište, ali ima dovoljno nadarenih i hrabrih umetnika koji upravo zaslužuju da posle realizacije ove drame, dobiju pozorište.



Sami o sebi kažu sledeće:



POZORIŠTE „OTPISANI“ (LIČNA KARTA)



Pozorište „OTPISANI“ je ilegalno pozorište. Glumci su iskusni ilegalci rođeni u Čačku, ali žive i studiraju van Čačka.

Sve što rade rade protiv zakona i ilegalno, pošto pozorište „Otpisani“ nije nigde upisano ni registrovano, ne pripadaju nijednoj državnoj ustanovi, jer ni u Čačku nema pozorište, ne plaćaju državni porez ni PDV, ne priznaje ih nijedna politička stranka, a ne priznaju ni oni nijednu od njih, svoje usluge naplaćuju projinim brašnom, sirom, kajmakom, jajima, a ne evrima ne ispunjavaju ni građansku dužnost zato što su seljaci, ne priznaje ih ni evropska unija zato što igraju na srpskom jeziku, jedino ih priznaje narod zato što se i narod oseća otpisanim.

Glumci pozorišta „Otpisani“ su glumci beskućnici koji ne pripadaju nigde i nikom, osim sebi i ljubavi koju u sebi gaje prema pozorištu, živoj reči izgovorenoj sa scene, svome jeziku i svojoj kulturi, duhu za koji se vredi boriti.

„Sve nam možete oduzeti, ali dušu nikad“ ovo je moto pozorišta „Otpisani“.

A u Čačku je 1954 godine jednim ukazom tadašnje vlasti oduzeto gradsko pozorište.

Od tada stari Čačani žive u nadi i iščekivanju da im se pozorište vrati.

Kad se pozorište vrati u nekadašnji Nemanjića Gradac, a sadašnji Čačak, vratiće se i „Otpisani“. Biće to „Povratak Otpisanih“.

A do tada u uz Božiju pomoć radiće i igrati predstave na svim scenama po Srbiji, Crnoj Gori I Republici Srpskoj, svuda gde ih narod bude dočekao i lepo primio kao svoje pravo narodno pozorište.

Pozorišni komad „Gospodar nikako da dođe“ radiće ansambl u sastavu:

Baćko Bukumirović – Peko Poltron;

Branko Todorović Toške – Riko Uvlakuša;

Biljana Trifunović – Dala Vazdan;

Ana Vladisavljević – Sonja Sačekuša;

Režija –Baćko Bukumirović;

Scenografija – Vlade Šutić;

Autor muzike – Rastko Radičević (sin Branka V. Radičevića).



Premijera će biti u Velikoj sali Doma kulture u Čačku krajem novembra.

Rad na predstavi (čitalačke probe) i okupljanje ekipe počinje posle 20 septembra u Domu kulture u Čačku.

Tada ćemo poslati fotografije kompletne ekipe koja će raditi i realizovati pozorišni komad „ Gospodar nikako da dođe.“



DO TADA ILEGALAN POZDRAV: „SVE NAM MOŽETE ODUZETI ALI DUŠU NIKAD“



Upravnik pozorišta „Otpisani“

Baćko Bukumirović

profesionalni probisve