Ајдук, роман о бремену прошлости и замкама садашњости
„Никада се није догодило да човјек који доноси онеспокојавуће вијести буде дочекан раширених руку. Најчешће се догађа да они који упозоравају на опасности и тиме нарушавају устаљени ред буду проглашени лудацима и изопштени из заједнице“ – реченице су које отварају девети роман Миодрага Лукића, роман „Ајдук“.
Као што је рецензент већ написао, ово је роман који буди, те је стога пун онеспокојавајућих вести и упозорења о опасностима које су свуда око нас, а које велики број „успаваних“ људи не примећује.
Као и неки претходни романи Миодрага Лукића, и овај је написан у првом лицу.
Приповедач је Никола Ајдук, један од тројице браће која живе у Цириху а пореклом су из Босне. Њихови родитељи су отишли у печалбу, трбухом за крухом, а своје синове, који су један део детињства провели са баком у Босни, једног по једног одводили у Швајцарску.
Успомене на детињство веома су живе у сваком од тројице браће, а братска љубав испољава се код њих на различите начине да би, онда када се Стеван нађе у невољи и кад швајцарска полиција распише потерницу за њим због сумње да је покушао да убије бившу супругу, без обзира на различите карактере, и Никола и Ненад чинили све како би открили истину и помогли брату.
Сва тројица бивају увучени у вртлог из којег ће се само захваљујући својој мудрости, сналажљивости и храбрости спасити.
Композиција романа је сложена и вишеслојна јер пратимо неколико паралелних прича које се одвијају у различитим временима и на различитим местима.
Непрестано се смењују прошлост и садашњост. У обе временске перспективе у први план избијају животи чланова породице Ајдук, као и социјалне прилике у Босни и Србији у различитим историјским околностима, али и политичке прилике у Европи некад и сад.
Почетак приче о породици Ајдук сеже до турских времена, када је приповедачев деда Никола хајдуковао и једини преживео кугу сакривши се у пећини која се налази иза језера. Када је одлучио да се смири и прекине хајдуковање, откупио је земљу од турског бега (породица ће чувати тајну о њиховој крвној вези) и поклонио је сељацима досељеним из Херцеговине. Међутим, управо га је та племенитост коштала живота.
Језеро ће представљати велику тајну и изазов за генерације које су расле у његовој близини, тајну која ће приповедачу бити откривена у свој својој лепоти тек на крају.
Садашње време носи двоструко бреме: бреме прошлости, породичне и колективне, која је одредила и судбину јунака модерног доба, и сопствено бреме у коме долази до изражаја теорија завере, што овај роман чини трилером и његове јунаке доводи у животну опасност много пута.
Наиме, за Николу, Стевана и Ненада, као и за њиховог ујака Сретка, све је почело веома давно, када је Сретко, боем, сликар на Монмартру, Францускињи Натали Келер, коју ће стицајем околности Никола упознати као мајку вољене жене, поклонио рукопис под називом „Олимпљани“. Тај рукопис је четрдесет година скриван, а онда га је Натали послала преводиоцу, Ненадовој и Николиној снаји, због чега је неко провалио у њен стан, однео компјутер са рукописом, а њу напао.
Све је то, веровао је Стеван, и о томе давно причао свом знатно млађем и прилично збуњеном брату Ненаду, дело „господара“, тј. групе људи који желе да потлаче цео свет и владају њиме, а који живе у лавиринту, из којег контролишу све што се збива у свету.
О томе Стеван каже: „Сви они који гласно говоре о завјери бивају проглашени лудим и омаловажени због тога, док они који о томе проговоре јавно убрзо на тајанствен начин умру“. Такође каже и следеће:„Диктатори Хитлер и Стаљин, ма како опасни, имали су лице и човјек је знао против кога се бори. Данашњи диктатор нема лице, он је –у лавиринту.“
„Господар“ утиче и на појединце и на друштво:„Породица, породица је стуб који је господар успио да сруши. Ми Европљани смо уништени јер смо дозволили да нам буду уништене породице. Апостоли индивидуализма су створили колектив индивидуалаца конзумената. Хорде будала свакодневно певају оде индивидуализму несвесне да су дио огромног конзументског колектива. Оно што нису успјели да учине Хитлер и Стаљин концентрационим логорима и гулазима, чине сатанисти дрогом и медијима.“
У тајанственом рукопису било је речи о аферама београдског бонвивана Стевана Марковића, који је, након што је отишао у Париз, доведен у везу са Аленом Делоном, али и Помпидуом и Де Голом, тј. уцењивао их, што га је коштало живота, али и о Миши Несторовићу, чија се смрт доводи у везу са Френком Синатром и Микијем Рунијем.
„Ајдук“ говори и о судбини генерација српских породица које су живеле у дијаспори:“Већина печалбара из нашег краја ма гдје да су отишли, а стигли су на све континенте, понашали су се на исти начин. Штедјели су и од уста само да што више новца донесу кући, али су за вријеме љетних одмора често трошили мукотрпно стечен и са још више муке уштеђен новац као да су размажени милионери. Њихово понашање створило је јаз између њих и оних који нису отишли у печалбу, док су млади жељени само једно: да и они оду у свијет гдје се новац тако лако зарађује, како су поверовали након бајки које су причали неки печалбари, обично они који су радили најтеже послове и зарађивали најмање.“
Семе раздора бачено је још тада у српске породице, а његови плодови били су горки и утицали су на многе генерације, јер су се деца одрицала очева и обрнуто, а браћа су тешко налазила заједнички језик. Зато ће у првом делу романа најмлађи Ајдук рећи:„Имам два брата. Живимо у истом граду: са једним дијелим стан, а са другим се виђем повремено, али никад се сва тројица не сусрећемо ни у цркви...Док се Стеван из ватреног патриоте претворио у разочараног патриоту, али зато сулудо ватреног антиглобалисту, Никола се од прокомунистички оријентисаног југоносталгичара претворио у ултралибералног глобалисту.Можда се они нису ни промјенили, то јест можда су се само развили у оном правцу који им је давно био предодређен. Било како било, моја два брта би се боље слагали са Ескимима, Самоједима или Бушманима, да су их сретали, него један са другим“.
Као и претходни романи Миодрага Лукића, и овај дотиче многа горућа питања нашег доба, питања о којима само ретки говоре и пишу јавно: теорија завере, кодекс алиментаријус, веза између полиције и криминала, умешаност свештенства и представника власти у незаконите послове, интереси великих сила и злоупотреба малих држава, трговина дрогом, манипулација свешћу широких народних маса посредством телевизије, нарочито антисрпска пропаганда, али и проалбанска, трговина белим робљем, бела куга ...
Ту су истине о којима се ћути („До уласка НАТО снага у Авганистан произвођено је око двадесет и пет тона опијума годишње, док се након уласка НАТО снага производња повећала на осамдесет и пет тона чистог хероина“, или „Највећи дио те дроге на европском тржишту продаје албанска мафија“, „НАТО напад на Југославију изведен је због дроге“, прича о Лењину и двадест милиона долара у злату који су послати у Русију 1917. године са железничке станице у Цириху, прича о Ивару Свенсону)...
Стеван Ајдук, чијих се прича брат Ненад често сећа, дели људе на успаване и будне. У овом роману буде се и приповедач, и Габријела, психолог, и Макс Фриш, инспектор, и Никола Ајдук, и његова супруга Невена, и много других. Но, када Ненад Ајдук упита инспектора Фриша шта би било кад би се сви људи пробудили, он добија следећи одговор:“То је немогуће, а кад би било могуће десило би се нешто ужасно – дошло би до катастрофе глобалних размера. Стала би производња, а људи би као бијесни тражили све оне који као вампири живе на њихов рачун...“
У свету у коме је све деградирано, ни уметности није поштеђена:“Данашња књижевност обилује дјелима која су писана тако да их ни сам аутор понекад не разумије, која немају никакву поруку, иако кад их читаш можеш да уживаш у вјештини са којом писац употребљава језик“, а на једном месту каже се и ово:„Мораш да имаш и понеку брљотину, да барем по нечему личиш на модерне умјетнике. Знаш, када би Микеланђело и Леонардо устали из мртвих, данас би могли да догурају најдаље до уличних сликара или у најбољем случају, да буду послати на прешколовавање за графичаре. Данашњи критичари би их сасјекли као мачем, никад више не би смјели да се појаве на некој изложби, ни на оној гдје је најбоља слика била она коју је насликао шимпанза.“
Приповедање је врло динамично и узбудљиво и читаоцима нуди низ обрта и изненађења. Спајајући измишљене ликове са стварним и градећи низ занимљивих ликова и ситуација, Миодраг Лукић нам нуди занимљиво штиво које ће нас пробудити и подсетити нас да је савремени свет испуњен многим замкама и да је души благородној у њему тешко, али да они који су будни и одани традиционалним вредностима ипак могу да стигну до уточишта, па макар то била пећина.
Велики градови су у овом роману приказани као пакао за људску душу. Било да је реч о Паризу, где су настали „Олимпљани“, о Цириху, где се одвија радња романа или о другим велеградима, њима је супротстављена лепота живота у селу, чији је најбољи представник мудра бака која је својим унуцима давала најлепше савете о животу, или пак ујак Сретко, који се разочарао у тај свет:“Никад не иди у Париз нити иједан велики град, јер то нису градови већ машине за млевење меса. Тијело остане донекле цијело, али ти душу зато самељу“.
Браћа Ајдук, међутим, опстају и успевају да сачувају душу. Спасава их храброст, прибраност, оданост традицији и љубав према родном крају, у који беже као у једино, мада несигурно уточиште, свесни да „господар“ вероватно неће дуго мировати, али да ће до тада живети срећно и мирно, далеко од градске вреве, у крају у коме су рођени :„Иако страхујем од неизвјесне будућности и извјесности да сад кад сам будан или тек полубудан, никад више нећу имати мира, топлота њеног погледа отопи ми лед са срца.
- Не морамо, штитиће нас звоно. Док звони звоно на нашој планини, не морамо никога да се бојимо – одговорих ослушкујући звоњаву која се ехом умногостручава.
Лажем. Свјестан сам да нас нико и ништа не може заштитити, ако они које је Стеван изазвао одлуче да нас казне, осим ако будемо сматрани лудим. Лудило је последње упориште за оне који сазнају тајне богова. Последња могућност је да будемо проглашени лудима и тако останемо поштеђени...“
Пригрлите овај роман иако не доноси само лепе вести и не нуди романтичну визију света! Ако вам се учини да звони за неким, не питајте за ким (јер је давно речено да оно звони за сваким од нас јер „ниједан човек није острво, сам за себе целина“), а ко вам се учини да вас позива на саборност, послушајте глас који каже:“Штитиће нас звоно. Док звони звоно на нашој планини, не морамо никога да се бојимо!“
Виолета Милићевић
Hitskin.com
Prijem
Зашто ? Ко је још ,,попљуван,, ? 
Књига је код мене ! 
Једноставно, а све речено !
