Мало о српском кнезу Чаславу Клонимировићу :
Часлав Клонимировић је био српски владар који је, највероватније са титулом кнеза, владао Србијом током друге четвртине X века. Он је последњи познати владар из династије Властимировића, која је Србе довела на Балканско полуострво и један од њених најзначајнијих представника.
Током своје владавине, успео је, уз подршку Византије, да обнови српску државу коју су опустошили Бугари и претвори је у јаку државу која је могла да парира тадашњој Бугарској, а сматра се да је погинуо у борбама против Мађара на реци Сави.
Подаци о његовом животу познати су на основу дела византијског цара и његовог савременика Константина Порфирогенита (913 — 959) „О управљању Царством“, као неких легендарних делова „Летописа Попа Дукљанина“ за које се сматра да се односе на Часлава.
Бугарско-византијски сукоби почетком X века, утицали су и на политичке прилике у тадашњој Србији. Бугарски цар Симеон Велики (893 — 927) је збацио 917/918. године свог кума Петра Гојниковића са власти, због његових наводних веза са Византијом и на његово место поставио Павла Брановића, у покушају да осигура свој утицај у Србији. Међутим, Павле је започео вођење провизантијске политике, што је Симеона приморало да са војском поново интервенише у Србији и доведе 921/924. године. Захарију на власт. Он се, такође, није дуго држао пробугарске политике, због чега је Симеон послао нову војну експедицију против Србије, са намером да је трајно покори. Борба је окончана српском победом, а Захарија је главе и оружје двојице бугарских војсковођа послао у Цариград, као ратне трофеје.
Овај пораз приморао је Симеона да 924. године(926) пошаље нову војску на Србију, која је са собом водила Часлава као претендента на српски престо. Захарија је пред Бугарима побегао у Хрватску, а њихове војсковође су позвале српске жупане да дођу у њихов табор и закуну се на верност Чаславу, као новом кнезу. Уместо постављања новог кнеза, Бугари су жупане заробили, након чега су опустошили Србију, а Часлава су вратили у Бугарску.
Симеон је умро 27. маја 927. године, што је довело до великих политичких промена на Балкану. Нови бугарски цар Петар I (927—969) закључио је мир са Византијом, чиме је окончан вишедеценијски сукоб две државе.
Након Симеонове смрти, Часлав се вратио Србију и уз византијску подршку почео да обнавља како државу, тако и врховну власт над српским кнежевинама. Док већина историчара прихвата Порфирогенитову вест да је он са четворицом пратилаца побегао из Преслава у Србију[9], има оних који сматрају да је он враћен у Србију у договору новог бугарског цара Петра са византијским владарем и дедом његове супруге Романом I (919 — 949), да би организовао државу која би се супротставила продору Мађара из Паноније. Такође, мишљења историчара су подељена и око тачне године његовог повратка у Србију, тако да једни сматрају да се вратио још 927. односно 928. године, други да је у питању 931. година, а трећи сматрају да је у питању 933/934. година.
Порфирогенит наводи да је Часлав у Србији затекао само педесетак мушкараца без жена и деце, који су преживљавали ловећи, али историчари одбацују овакав опис прилика као нереалан. Он наводи да су српске избеглице из околних земаља (Бугарска, Хрватска и друге) почеле да се враћају земљу након Чаславовог повратка, посебно истичући да је део Срба побегао из Бугарске у Цариград. Њих је пишчев таст и савладар Роман Лакапин заоденуо и обдарио, након чега их је послао у Србију. Поред тога, византијски цар је Чаславу пружио и финансијску подршку, што му је олакшало обнављање и снажење Србије.
Византијски цар не помиње крај његове владавине, што већину историчара наводи на закључак да је он умро након завршетка списа (дело је настало у периоду од 948. до 952. године, док су поглавља о Јужним Словенима завршена 949. године) око 950. године или након цареве смрти 959. године тј. око 960. годин, али има и других мишљења која његову смрт смештају у 943. годину.
Последње године Чаславове владавине, његове борбе са Мађарима и погибија, описане су у „Летопису Попа Дукљанина“. Иако се историчари слажу да је то дело непоуздано и фантастично, поготово у деловима који се односе на време пре средине XI века (тј. 1040. године), сматра се да би ови делови могли бити историјски тачни, пошто одговарају тадашњем стању на Балканском полуострву.
Према наводима Летописа, мађарски великаш Киш је упао са војском у Босну и започео пљачкање и пустошење те области. Српски кнез је сакупио војску и сукобио се са мађарским снагама у Дринској жупанији, поред саме реке (вероватно низводно од данашње Фоче). У борбама је погинуо сам Киш, а мађарске снаге су потучене до ногу. Кишова удовица је након тога затражила од мађарског краља војску, да би осветила смрт свог мужа. Он јој је дао велику војску са којом се упутила у Срем (данашња Мачва) и у изненадном ноћном нападу на српски логор, Мађари су заробили Часлава. Према наредби Кишове удовице, Чаславу и свим његовим сродницима, који су такође заробљени, су завезане ноге и руке, након чега су живи бачени у реку Саву.
Након Чаславове смрти, његова држава се распала на мање кнежевине, које су наставиле своје постојање независно једне од других.
Мађари убијају српског племенског кнеза часлава 950-те године негдје између Бијелине и Босанског Шамца у реци Сави.
Prijem 
Portal 
Galerija 
Traži 
Registruj se 
Pristupi 
